Vojvotkinja i zašto ostajem ovde

Sanjala sam noćas strašan san, branila sam svoju porodicu i sebe od čeljusti strašnog vuka. Napao nas je, iskeženih zuba, a ja sam iskočila ispred njega. - Ne dam svoju decu! - vičem, - Stani, odlazi! A on progovori - Idi ti ako ti se ne sviđa. Ovo je moja zemlja. Idite svi!

Probudih se oblivena hladnim znojem. Bre, vuče, mnogo si me uplašio. Ali, ne dam se ja. Gde, bre, da idem, eeej, pa znaš li ti sa kim pričaš. Moj je čukundeda Albaniju pregazio, a deda i pradeda švabe po Sremu i Banatu ganjali. Zbog tri hektara zemlje koju imam, u krugu od 50km razbacanu, ma nećeš me oterati, to ti obećavam. Milija meni ona tri moja šumarka od stotinak metara, nego to gde me ti teraš.

Neću da idem, zbog mog vinograda od dvadesetak čokota i moje pokojne babe što je svaku vrstu grožđa u zrno znala. Umrla je nikad ne videvši more, a ti me sad u neke zemlje sa plažama šalješ. Ma neću, bre, zbog nje i pradede koji ju je svemu o grožđu naučio. I čija su braća i dedovi imali na Brdu, najlepše i najveće vinograde.

Zbog pradede koji je bio u kraljevoj gardi i čija je slika u uniformi dugo visila iznad prababine postelje. Ma neću, bre, vučko, zbog četrnaest smederevskih generacija Živkovića i Karađorđeve sablje poklonjene askurđelu moje dece, koja spava u nekom muzeju.

A znaš zašto još neću, vučko? Jer ako ja odem i moja deca sa mnom, neće imati ko da stavi katanac na moje kuće, da spusti roletne i zaključa podrume. I da svojim precima na grob stavi cveće i povremeno ode korov da počupa. Ako odem ja, otići će ti jedna slikarka i balerina, jedan saobraćajni inženjer i pesnik, jedna lekarka i glumica. A sa njima neka buduća divna i savršena deca.

A ja bih se možda i snašla, ušla prvi put u taj grozni avion i na nekom drugom mestu zalivala ljubičice. Ali neću, neću iz inata. Idi ti!

Vojvotkinja i san o Kanađanki

Noćas sam vas sanjala. Svi ste tu, sedimo u dvorištu i deca se igraju. Mi veliki uživamo na jesenjem suncu i planiramo gde ćemo svi zajedno na zimovanje. Tvoja tetka iznosi vruće lazanje, kakve samo ona ume da napravi, a koje ti obožavaš. Svi znamo, samo ih je zbog tebe spremila i puštamo te da uzmeš najlepše parče.
Naša najmlađa princeza ti trči u naručje i grli svoju nasmejanu tetku. Priča ti kako joj je bilo u jaslicama...

Budim se. Ti čak ni ne poznaješ našu malu princezu. Ona tebe nikad nije zagrlila, ne zna boju tvog glasa ni kako se zvonko smeješ. Rođena je godinu i po dana nakon vašeg odlaska...

Sanjam da smo svi zajedno na dečijem rođendanu. Klinci trče po igraonici, napravili smo maskenbal. Ti staješ u red sa devojčicama za crtanje po licu i naša starija princeza želi da oslika lice kao ti. Pokazuje ti nove plesne korake i prvi zub koji se klima.

Opet se budim. Ti ni ne znaš da je krenula na balet. Da si tu, možda bi ti šapnula šta želi od Zubić vile. Ali nisi, predaleko si...

Sanjam da smo na Adi. Dečaci, veliki i mali, bacaju kamenčiće u jezero, dok princeze prave tortu od peska. Ti i ja ih posmatramo i ispijamo najlepši hladni nes na makiškoj strani. Moj prvenac dotrčava i šapuće ti da se zaljubio u jednu Mašu. Pokazuje ti svoj prvi urađeni kontrolni i pohvalu od učiteljice.

Budim se. Znam da nikada nećeš čuti priču o njegovoj simpatiji. Ni videti sjaj u očima kad priča o školi. Previše si daleko...

Kada ste otišli preko okeana, odneli ste deo našeg srca. Viđaćemo se kad se snađete, rekli smo, a znali smo da nije baš tako. Nismo znali da li da tugujemo što ste otišli, da li da se radujemo što lepše živite ili da vam čestitamo na hrabrosti što ste odlučili da krenete od početka na skoro ceo dan leta avionom.
Izmešali ste nam osećanja kao što su momci već počeli da mešaju srpski i svoj novi maternji jezik.

Videćemo se kad se snađete, rekli smo. Vi ste se posle početnih trogodišnjih muka, snašli. Mi izgleda još uvek nismo. Nama je i dalje potreban popriličan broj plata da bismo došli do vas. Skajp, vajber i Fejsbuk nam nisu više dovoljni. Mada i kad se čujemo, ne znamo šta da se pitamo. Šta ima novo? Ima svašta, novi nam je svaki dan, odakle da krenemo, pa nam je nekako lakše da kažemo - ništa. Sve po starom. A znamo da propuštate sve, kao što i mi propuštamo sve vaše novosti. I sve uspehe i neuspehe, treninge i školske ocene, prve ljubavi i Zubić vile. A uskoro će i daljina učiniti svoje pa ćemo se i sve ređe nalaziti na zajedničkom ostrvu sna. Ako još uvek sanjate na srpskom...

Vojvotkinja i jaslice po treći put

Koliko je to pola sata? 30 minuta?  1800 sekundi? A koliko dugo bi trebalo da brojim? Koliko je to treptaja? Koliko da udahnem? A da uzdahnem? Koliko cigala može da se izbroji na kući, koliko redova crepa? Kroz ulicu je prošlo 12 belih, 7 sivih i 3 crna automobila. Dva psa su protrčala i jedna siva mačka.

Koliko je to pola sata za jednu malu glavicu? Da li je to kao pola jabuke ili mandarine? I koliko crtaća Pepe može da se odgleda za to vreme?
I gde je ta moja mama, sigurno me je zauvek ostavila...

Tri puta sam slala tatu u rat. Tri puta šaljem decu na privikavanje u jaslice. Osećanje je približno isto.
Srce se cepa na najsitnije komade, kao kad kristalna vaza padne na pločice. Uz tresak...

Ko nije slao dete prvi put u jasle, jednostavno ne može ni da zamisli kako je to. U sobu punu uplakane dece, ja bi trebalo sa osmehom da spustim svoje i da očekujem da ono radosno uđe. I ja da se nasmešim, mahnem i odem. Možda u crtaću, a možda čak ni tamo.

Četiri puta sam obišla oko zgrade, pogazila lišće po dvorištu i prebrojala majstore na skelama preko puta. Iz dvospratne bele kuće dopirali su plač, krici i ridanje dece. Među svim tim glasovima pokušavala sam da čujem njen. Neka devojčica doziva mamu, mora da je ona. Neko vrišti, sad je sigurno ona...

Ističe 29. minut i ja trčim uz stepenice. Prolazim pored nekoliko otvorenih vrata i vidim male uplakane oči, slinave nosiće.  Plač se smenjuje kao sirena hitne pomoći i vatrogasci. Šta li mene čeka? Spremam vlažne maramice da obrišem musavo lice i kucam. Vrata otvara nasmejana vaspitačica i doziva moju princezu. Ona se zaigrala, ugleda me i pokazuje na bebu u kolicima koja gura. I smeje se...
Ne mogu da verujem...

E mama, mama... Ovo privikavanje ćeš ti ipak teže podneti nego ona...

Vojvotkinja i tri mala ranca

Bio jednom jedan mali plavi ranac sa medom. Jednoga dana krenuo je u jaslice. Tamo je bio mnogo tužan i sam. Rešio je da sačeka mali crveni ranac sa bubamarom da malo poraste i da mu se pridruži.
Krenuli su zajedno, mali plavi ranac sa medom i mali crveni ranac sa bubamarom. Rasli su, prerasli jaslice i krenuli u vrtić. Mali plavi ranac sa medom je porastao u malo veći narandžasti ranac sa bagerom i krenuo u predškolsko. Mali crveni ranac sa bubamarom je ostao u vrtiću, ali i dalje je išao zajedno sa malo većim narandžastim rancem sa bagerom. Odjednom, malo veći narandžasti ranac sa bagerom je porastao i krenuo u prvi razred i pretvorio se u veliki žuti ranac sa Minionom. Mali crveni ranac sa bubamarom je porastao i pretvorio se u malo veći plavi ranac sa Elzom i Anom i krenuo u predškolsko. Više nisu bili zajedno. Tugovao je malo veći plavi ranac sa Anom i Elzom, ostao je sam. Tada mu je veliki žuti ranac sa Minionom rekao: “Ne budi tužan. Uskoro će ti se pridružiti mali roze ranac sa bubamarom”. I tako i bi.
Sada veliki žuti ranac sa Minionom ide u prvi razred, malo veći plavi ranac sa Anom i Elzom ide u predškolsko, a mali ranac sa bubamarom je danas krenuo u jaslice.
Srećno im bilo!

Vojvotkinja i Angelina balerina

Ili zbog čega sam danas plakala

Sinoć je moja starija princeza krenula na balet. Vratila se presrećna i prepuna utisaka i ponosno rekla da je od sada možemo zvati Angelina balerina.
Konačno vidim da joj okice sjaje i znam da je opet sve došlo na svoje mesto.

Poslednjih mesec dana malo je bila u zapećku. Princ je krenuo u prvi razred i nekako smo se više okrenuli ka njemu - da ne doživi previše stresno tu veliku promenu, pa da usvoji osnovno ponašanje u školi, pa krenuo je domaći... i obaveze su se samo nizale. A naša beba, koja to više i nije, traži pažnju sama po sebi, pelenice, obroci, užinice, presvlačenje, pranje ruku po n-ti put, pa da ne propustimo njen razvoj - čitaj, slaži kocke i slagalice, pevaj, šetaj...

I onda vidimo da se srednje dete malo promenilo. Čas je povučenija, pa previše glasna, čas sporija, nespretnija, i to sve nekako u vreme kad moramo da posvetimo pažnju najstarijem i najmlađem članu.
Onda smo stali, svesni šta radimo i krenuli - biranje poklona za rođendan i žurkica u omiljenoj igraonici, pa su počele da nam dolaze drugarice, čitamo, bojimo zajedno bojankice, mazimo se. Polako se vraćala moja princeza. I onda je balet došao kao malina na šlag. Bravo, sad je sve došlo na svoje mesto.

A onda je jutros trebalo da dođe sa vrtićem u našu zgradu u posetu biblioteci. Stalno sam osluškivala, gvirila kroz prozor, trčala na terasu kad čujem dečiju graju, samo da ne propustim...
A uz sve to, rad domaćeg sa prvakom koji se otegao na dva sata, kuvanje ručka, igranje sa bebom, usisaj, obriši, spakuj za reciklažu, prostri i pakuj veš, puštaj mašinu i dolete podne.

I odjednom graja, to su oni! Istrčala sam na terasu da joj mahnem, videla vaspitačice, videla drugare, a gde je moja balerina? Gledala sam, tražila, a oni su polako odmicali... Brzo sam prebirala po glavi šta sam joj jutros ispeglala da obuče, smenjivala su se slova, crteži lepog ponašanja u školi, slagalice, Pepa prase, Maša i medved, šta ćemo za užinu... Ne, ne, bežite mi iz glave... Šta je ona obukla, zaboga, koju boju. Kakve helankice, jaknu ili prsluk... Nisam mogla da se setim... Tek kad su stigli do vrha brda videla sam njenu plavu kosicu kako se presijava na suncu, probala sam da mahnem ali sam i ja već bila predaleko... I onda je krenula mala bodljikava lopta da raste u grlu, dok nije potekla prva suza, a onda ništa nije moglo da ih zaustavi... Kakva sam ja to majka!!!
Zaboravila sam osnovnu stvar, šta sam obukla svom detetu! A šta da se izgubila, da je neko oteo, šta bih rekla... Ne znam kako mi dete trenutno izgleda...

A znam koliko bi bila srećna da sam joj mahala. Kako bi pokazivala svojim drugarima našu terasu sa cvećem i mamu koja maše, i bila ponosna što ima dokaz da živi u zgradi gde je biblioteka.

Danas sam pala ispit.. Biće ih još... Kao i ovakvih suza nemoći koje iskanem bar jednom mesečno.

A šta sam onda uradila? Stavila ruke na kukove, podigla glavu gore i zauzela pozu super heroja. I idemo dalje, mama...

Vojvotkinja i Buridanovo magare

Dete sam prosvetnih radnika iz provincije, što bi od samog početka značilo da sam naučena da se ponašam u skladu sa svojim položajem. To je podrazumevalo da budem poslušna, lepo vaspitana i uzorna. Da budem odličan đak, najbolji mogući ali da se ne ističem previše i ne iskačem nekim neprimerenim ponašanjem. Zbog loših ocena i bežanja sa časova nije ni bilo potrebe da brinu, ali na pušenje, alkohol ili isprobavanje opijata nisam ni smela pomisliti. Mada ni za tim nisam nešto žudela. Možda neka tetovažica ili pirsing na obrvi, jedino mi je to padalo na pamet. Od toga sam brzo odustala posle preklinjanja moje mame i upozorenja da ću ostati siroče jer će oni naprasno umreti od stida i sramote. I tako prođoše moje tinejdžerske godine sa neišaranim telom, bez pirsinga, sa odličnim ocenama i bez ijednog neopravdanog izostanka. Ali bez i tog isticanja nekako sam osećala da sam drugačija. Dok su se deca igrala napolju ja sam čitala po knjigu dnevno i igrala se barbikama kad su moje drugarice krenule da izlaze u grad. Išla na kik boks kad se išlo na žurke, i pisala ljubavne pesme simpatijama dok su moje drugarice jurile momke. I sve nekako naopako od aktuelnog i drugačije od onih kraj mene. I nekako uvek stoički podnosila podsmehe onih istih a od mene drugačijih.

A sada gledam svog sina i vidim da je on isti krst poneo na leđima. Njegovi drugari trče za loptom a moj Ferdinand bere cveće, vršnjaci drže plastične pištolje i svemirske puške a on njihovim roditeljima objašnjava razliku između parne i dizel lokomotive. Ulazi u prodavnicu i tako glasno kaže "Dobar dan", da mu svi prisutni kao po komandi odgovore. Hvala, molim, izvoli, naučio je sa godinu dana. A onda vidim kako se uljudno javlja drugarima, kako ih iskreno grli i rukuje se, i zasmeta mi kada ga ti isti ignorišu, ismevaju ga i rugaju se. Znam, deca su, ali vide oni da je on drugačiji a različitost se ne prašta, ma koliko mala bila.

A onda smo pre par godina imali primer vršnjačkog nasilja. Zaigrala se deca pa počela da golicaju mog prvenca, pa je onda neko stavio ručice oko njegovog vrata i svi krenuli da ga dave. A on je samo ležao i čekao da završe. Nije se ni branio. Izvinjavala se vaspitačica i mame redom, a mi nismo nikog krivili osim nas. Zato što ga nismo naučili da se brani, a opet šta da kažemo - udari, gurni, povredi kad te povređuju - pa ne ide to. Šta, učiti ga da bude nasilan u ovom surovom svetu?
Koji je plast sena veći za moje magare i koji će mu bolje doneti u životu?
Sada je krenuo u prvi razred i šta da ga posavetujemo? Da li da i dalje bude drag, lepo vaspitan i da ga učimo da ne povređuje, da ne napada, da ne vređa. Da i dalje nastavi da grli drugare i fino se javlja.
Ili da bude bahat, da ne dozvoli da ga bilo ko dirne, da pokaže zube i bori se. Da vrati, da drekne i da ne bude žrtva nego predator. Da se nekako uklopi. Da bude deo većine ili da se zajedno sa manjinom protiv vetrenjača bori.

Ne znam, izgleda mi lepši ovaj levi plast sena. Ili je istina negde između.

Vojvotkinja i lov na snove

Kada ste poslednji put pronašli svoje stare dnevnike, sveščice i papiriće na kojima piše kakav ste život zamišljali. Na kojima ste opisani vi, dvadeset, trideset godina kasnije. Vaša kuća, stan, zanimanje, pa čak i ljubav vašeg života. Da li je isto? U čemu se razlikuje? Da li ste potpuno promašili ili do tančina pogodili? Živite li svoje ili tuđe snove? I da li ste u tim slovima vi ili neko odavno nepoznat?

Ja se često vraćam tim svojim pisanijima. Nekad se smejem a nekad samo uzdišem.
Neke od prvih mojih želja i predviđanja, sežu još od moje desete - jedanaeste godine, kada je pisalo:
Savršeni dečko:
- plava kosa
- plave oči
- odličan đak

Obavezno je morao da bude plav. Ili riđ. Retko bi mi se svideo neko druge boje kose. Čak su mi i omiljeni poznati, đumbir lepotani.
Sledeće osobine sebi savršenog dečka sam dopunjavala osobinama nekih trenutnih simpatija:
- da odlično pliva. Išli smo često na dunavsku plažu pa sam verovatno mislila da ću da se davim a on da me spasava...
- da bude visok ali ne previše. Čak sam i opisala koliko - da njegove usne budu do mog čela.
- zgodan. Ovo sam preterala jer mi se pojam zgodnog menjao iz godine u godinu.
- da ima izrazito belu boju kože i pegice od sunca. Zaljubih se još kao klinka od 6-7 godina u nekog riđokosog pegavog glumca i otud taj čudan zahtev.
- da ima motor - e tu se uvek nasmejem. Krajem osnovne škole sam se zaljubila u motore i čak polagala za dozvolu da bih mogla da vozim. Meni kao jedinčetu je bilo strogo zabranjeno da svoj život dovodim u opasnost, tako da sam motore mogla samo da sanjam. Posebno Harlija.
Mada, kad bolje pogledam, moj muž se uklapa u sve gore navedeno, samo još motor da mu kupim i odjašemo u suton.

Još kao tinejdžerka, do detalja sam opisala svoju kuću, svoje dvorište pa čak i cveće u bašti. Našla sam i negde sliku kako bi kuća trebalo da izgleda. Pod uticajem američke kinematografije, obavezno je imala garažu sa posebnim prilazom. U prizemlju bi bile dnevna soba sa kuhinjom i trpezarijom, i kao posebna prostorija – biblioteka, koja je ujedno i radna soba. Biblioteka je sva u drvetu, sa hiljadama knjiga od poda do plafona. Na spratu bi bile četiri spavaće sobe, za nas i decu. Potkrovlje je obavezno jer ću tu da stavim svoj teleskop.

Ono što je bilo obavezno na kući su solarni paneli jer sam još krajem osamdesetih prešla na alternativne izvore energije. U garaži bi se nalazio električni auto a u kući pametni uređaji i sve na dugmence. Dvorište bi bilo prepuno cveća i voća, jedan irski seter koji trčkara i veliki mačak koji se izležava na suncu.
Od svega, uspela sam da pogodim broj dece.

A zanimanje sam potpuno promašila. Prvo sam želela da budem astronom, otud i teleskop u potkrovlju moje kuće. Pa onda ekolog, da se ne čudite otkud solarni paneli i električni auto. A onda sam čvrsto odlučila - biću kompjuterski navigator za satelite i pisac. Od svega toga imam kompjuter i GPS.

I da li sam prestala da sanjam? Naravno da ne! I dalje tražim neki plac sa dovoljno sunca na kojem će se razbaškariti moja kuća. Preračunavam koliko bi koštala čak i montažna, i redovno pregledam oglase sa nekretninama. Čak je i moj muž pristalica solarnih panela, opsednut Teslom i modelom S, pa ćemo u nekom trenutku samo priljučiti beli auto u garažu na punjenje.

A od satelita, bojim se da sam odavno odustala, mada me ovo pisanje i dalje čačka. Ko zna, možda ću ipak pisac nekada da budem ;)

Vojvotkinja i Banat

Živim u Beogradu skoro dvadeset jednu godinu, u oktobru biće tačno toliko. Došla na studije i ostala. Krenula sa jednom torbom a sad kad bih se iseljavala bio bi potreban ceo kamion. Onaj veći.
Beograđanka sam kad treba da se glasa i kad upisujemo decu u vrtić ili školu. Pola sam Lozovičanka a pola Gajčanka. Samo formalno.
U duši je malo drugačije.
Odrasla u Lozoviku, išla u seosku osnovnu školu, putovala u srednju školu u veći grad, ali uvek sanjala vikende i raspuste koji su se provodili u Gaju. U mojoj Vojvodini, u mom Banatu.

Ja koja sam bila vikend-Banaćanka, bila sam Srbijanka svima sa druge strane Dunava. I nije mi to smetalo. Moje srce je znalo da sam Sosa, a moj izgled je to uvek potvrđivao.

Ko nema banatske korene, jednostavno ne može da razume - Banat je nešto posebno. Posebno Južni. Posebno ovaj uz Dunav.
Vazduh drugačije miriše. Na Peščaru, Deliblatsku. Kad se razduva košava - komadići peska ulaze u oči, krckaju pod zubima, mrse se u kosu. Voda je mekana, miluje telo i klizi niz grlo.

Subota ujutru mog detinjstva počinje buđenjem uz buku vojnih kamiona, koji od Bele Crkve voze do Kovina, pa možda i do Pančeva, nikad nisam otkrila tu misteriju. I oko podne se vraćaju, desetine kamiona, a kojima smo sestra i ja kao deca mahale.

Jutro mog detinjstva miriše na testo, na slane kifle i one sa pekmezom od kajsija.

Detinjstvo miriše na mirođiju, na beli sos, na rezance sa prezlama i sirom, na valjuške, na pogačice. Sa dugim I, pogačiiiice. Koje se onako vruće namažu pekmezom od kajsija i sa kojima trčimo po dvorištu.
Ali nikako u guvno... Tamo su guske i onaj gusan koji je baš nezgodan, juri decu a mi vrištimo kad god zasikće. Koga nisu jurili gusani, taj ne zna šta je strah. Ma gori su od krokodila...

Leto mog detinjstva ima miris Dunava, zarađen onim, “ako budete dobri i lepo jedete idemo na kupanje”. A mi jedva čekamo da prođe ručak, pakujemo se i trpamo stvari u dedin špediter. Zovemo pola ulice da pođe sa nama, jer danas mi vozimo. Deda put od 6km vozi toliko dugo da prvi krenemo a stignemo poslednji. Ali nema veze. Ko se nije kupao na Dunavcu, taj ne zna šta je plaža, šta je voda. Ma kakva luksuzna letovališta, Gajačka plaža je bila raj.

 Detinjstvo ima ukus riblje čorbe i rečne ribe iz kafane u Banatskoj Palanci, na koju nas je sve deda vodio kad proda žito,  da proslavi žetvu.

 Kao mala pamtim druženje sa punom ulicom dece, pedesetak klinaca se uvek okupljalo na poljani iza ćoška i čiji roditelji su se nekada davno igrali zajedno. Većina nas je bila sa strane ali smo se skupljali svakog vikenda, svakog raspusta. Dok nismo porasli pa se po svetu rasuli.
Predveče smo završavali igru zviždukom kojim su nas pozivali na večeru.

Veče mog detinjstva zvuči kao klepetuša sa vrata krava, koje su se svako veče vraćale sa ispaše, nepogrešivo svaka svojoj kući.
Veče mog detinjstva miriše na zapaljenu suvu travu na saboru, čijim dimom su se terali komarci.

Noć mog detinjstva šušti kao bela vezena posteljina od pargara i tone kao moja glava u ogromne perjane jastuke. I sanja ta davna i prošla vremena.

I za sve moje Gajčane, za divnu zemlju crnicu, za vazduh peskom prošaran, za moje paore, evo na poklon pesma od jedne Sose:

Hej, paorska zemljo vojvođanska!
Ljubim te u sve oranja dane.
Znoj s njegovih mišica žedno si upila
i njegovo telo mazila prašinom...
Ljubomoru u moje srce si ulila,
jer prva si sa njim kada zora svane.

Hej, banatska zemljo obrađena!
Celivam te u sve tvoje lance.
Ti na sebi nosiš otiske mi drage
i prah tvoj nežno miluje mu stope.
Jedini si svedok njegove snage
kad izjutra propinje u očima vrance.

Hej, gajačka zemljo uzorana!
Grlim ti sva tvoja jutra.
Sjaj njegove kože u sebi si skrila,
a grumene ti njegove mrve ruke,
pa mu kroz prste kliziš kao svila...
Njegovo si juče i sada i sutra.

Vojvotkinja i prijatelj

Jutros je osvanuo divan sunčan dan, kao i dva dana pre toga. Juče je padala kiša, sitna, teška, sa sumornog neba. Drugačije nije ni moglo. Ali ti to već znaš. Sedam dana si tražio izlaz iz besmisla i sada znaš sve.

Onda si sigurno video koliko se tvojih poznanika okupilo da te isprati. Možda je tu bilo onih koji su došli iz poštovanja, zato što je red, jer su te poznavali, ali sigurno znam da je tu bilo dosta onih koji su te voleli. Bilo je, znam da si video, mnogo tvojih prijatelja koje si mogao da pozoveš, da vikneš, da izađeš na sred ulice da vrištiš - znam da bi ti neko od njih pomogao. Bar sada to kažu.

A onda se pitam u kom trenutku počnemo da nekog zovemo prijateljem i kad možemo da kažemo da nam je neko prijatelj. I kako se usuđujemo da kažemo da nam je neko prijatelj kada nismo tu za njega kad smo mu najviše potrebni. I kako možemo da dozvolimo, kako smo dozvolili da odeš od nas na najstrašniji mogući način - od svoje ruke. A gde je bila naša ruka da te u tome spreči, da te za tu istu ruku uhvati, zagrli i uteši.

Ali ti to već sigurno znaš.  Sad sve znaš. Znaš i kome si mogao da se poveriš, kod koga si mogao da se isplačeš, sa kim si mogao da ćutiš.

Sada znaš. Sada znamo i mi. Nažalost, na tugu, na tugu do neba...

Mirno spavaj, najdraži komšija.