Vojvotkinja i nedelja

 Nedelja je. Imam oko deset-dvanaest godina. Prošao je ručak, na stolu su kifle sa pekmezom i štrudle. Miriše testo i polako rasteruje ukuse obilnog ručka i sosa od mirođije. Lenjo prolazi popodne...Dremljive nas sve budi škripa velike kapije i jedan glas koji odjekuje kroz ajnfor:

- Gazdariceee! Mikaaaa.

- Đuđa Ciganka!

To je bila čarobna reč! Znali smo šta sledi. Ušla bi u kuću, unela ogromnu torbu i jos veću radost. Kao da nam je sunce ušlo u sobu. Njen zlatni osmeh, grlati smeh i vika potpuno bi nas sve razdrmali.

Znala bi da s vremena na vreme uzvikne - "Devla, devojko" za sve što je začudilo, rastužilo ili naljutilo. Ali nije se ljutila za stvarno, čak ni kada bi je neko pitao kako joj se zovu deca. Imala ih je puno i nikada, koliko god da nam je puta dolazila, nije uspevala sve da ih nabroji. Zabrojala bi se i psovkom prekidala nabrajanje. I obavezno - "Devla. Devla."

Tih godina se pojavio i on - mali, veseo, skakutav. Tužan koliko svi mi zajedno. 

Nije se moglo ništa zamisliti bez njega - ni svadba, ispraćaj, ni jedna žurka. Možda su žurke počinjale rokom i metalom, ali su se uvek završavale njegovim pesmama. Sećam se mojih kaseta, pesma Red Hot Chilli Peppersa, pa Džej, Faith no more pa Džej, Nirvana pa Džej..

Njegove pesme se nisu pevale, one su se osećale i živele.. 

Petnaestak godina kasnije, neko je u razgovoru pomenuo da je umrla Đuđa Ciganka. Pre nekoliko dana, možda i nedelju dana, nisu tačno znali... O kako sam samo bila tužna što nisam znala. Verovatno bih u svojoj tuzi sela u autobus i prešla stotinak kilometara i njoj, kao najrođenijem zapalila sveću. Jer je ona u onoj svojoj ogromnoj torbi ponela sa sobom i deo mog detinjstva, mirise nedeljnog popodneva i sećanje na sunce u sobi.

Tu tugu sam i sad osetila, a znam da nisam jedina. Bio nam je stalno tu, nekako smo se na njega navikli da nam dođe kao Đuđa nedeljom i iz ogromne torbe izbaci sunca ljubavi, usne koje se ne ljube same u sobama sa pogledom... Ne pomen njegovog imena razvukao bi se osmeh, sa svakom pesmom, kliznula bi suza... 

Svi smo mi imali neku svoju "Ružu", neucrtano more suza i svoju nedelju. Nedelju u kojoj je baš i on otišao. 

Devla, Devla...

Zbog čega volim 25. mart?

Mnogo volim praznike i slavlja. Sve pamtim, obeležavam a volim i drugima da čestitam - rođendane, slave, imendane, godišnjice... 

25. mart je jedan od mojih najdražih datuma u godini. Tu su i 9. avgust i 9. decembar, ali ovaj datum mi je za nijansu draži od svih. Ovo su datumi kada su rođene moje tri ljubavi, moja tri sunca. Ali taj 25. mart je još zbog nečeg poseban. 

To je dan kada sam ja postala majka. 

Sam taj čin rođenja prvog deteta, načinio je od mene, od obične žene, nešto najlepše na svetu. Nešto što sam sanjala od kada znam za sebe - da ja nekome budem mama. 

Svi koji me dobro znaju, verovatno pamte da su nam godine bile potrebne za dobijanje prvog potomka. Cela ta tuga, ti neuspešni pokušaji, nadanja, snevanja pa razočarenja, strepnja i strah da možda nikada neću imati dete - nestali su tog datuma.

I kako da onda ne bude moj najdraži dan :)