"Neki je vitez sreo na drumu jednog vrapca koji je ležao na leđima, sa nožicama ispruženim ka nebu. Začuđen, vitez ga upita šta radi, a vrabac mu odgovori: »Zar ne znaš da će se danas nebo stropoštati na zemlju?« Vitez se nasmeja i reče: »Zar ti misliš da ćeš moći nebo zadržati svojim nožicama i spasiti zemlju?« »Svako nek čini ono što može« - odgovori vrabac."
Koliko god želela da izbegnem loše vesti ne mogu a da ne pratim ovih dana dešavanja u Ukrajini. Paralelno sa tim, povremeno pročitam i objave na društvenim mrežama koje su samo prikaz koliko je naše društvo potonulo. Naravno, ne možemo se složiti ni oko bombardovane Ukrajine ni oko Rusije, koja bombarduje i kojoj se uvode sankcije. Nije sve crno-belo, duboka je ova priča. Ne može se držati strana ni jednima ni drugima. Prošli smo i kroz bombe i kroz sankcije, kroz sav besmisao rata i najviše bi mi trebalo da imamo empatije prema svima.
Međusobno se napadamo ukoliko neko stavi ukrajinsku zastavu na profil u znak podrške jer, zaboga, licemerno je. Nismo stavili sirijsku, avganistansku, iračku, zastavu Jemena jer se i tamo vode ratovi... Ok, složićemo se da su žrtve - žrtve, bez obzira na boju kože, veru ili naciju. Plače isto i jemenska i ukrajinska majka, i avganistanska i ruska pre osam godina u toj istoj Ukrajini... Ali razumem zašto. Većina nas ni ne zna gde je taj Jemen ali odlično znamo gde je Ukrajina. Tu je, iza ćoška. Nekako su nam bliži i kulturom i jezikom, pa ne bi trebalo zameriti što nas njihova nesreća malo više pogađa. A i ovaj put, medijska pompa je veća.
Još je licemernija svetska politika sa relatizovanjem istih zločina. Nije isto gledano ni na naše niti se isto gleda na ukrajinsko bombardovanje... Niti što se sada poziva na pravo i principe koji su pogaženi u našem slučaju pre dvadesetak godina. I naše majke su tada plakale...
Najviše mi smeta to pametovanje, upiranje prstom u one koji ne misle isto, koji stavljaju ili ne stavljaju ukrajinsku zastavu u znak podrške. Zar je to najvažnije? Manite se toga, umesto tog palamuđenja, bolje nađite neku ukrajinsku porodicu koja je ovih dana prešla i našu granicu i pomozite. Bez obzira na svetsku politiku. Bez obzira ko je kriv. Žrtve su žrtve... Potrebno im je sve, od hrane do garderobe a najviše - ljudskosti. Neka to bude vaše držanje neba nožicama.
