Vojvotkinja u dečijoj bolnici

U mom savršenom svetu dečije bolnice i klinike ne bi trebalo da ikad budu sagradjene. Deca ne bi nikad mogla da se razbole. Čak ni od kijavice. Prehlade bi bile dozvoljene posle osamnaeste a ostale obične bolesti posle pedesete. O ozbiljnim oboljenjima ni ne pričam, ona jednostavno ne postoje.

U mom savršenom svetu decu može da zaboli tiba samo ako su se prejela čokolade i slatkiša, i da im bude muka od previše bombona. I ništa više. Deca mogu da se ubodu samo na trn i to ako beru bobičasto voće ili ružu za mamu. Špricevi i igle se koriste samo za bake i deke.  Braunile, injekcije i infuzije nisu za dečije tanke ručice.

U mom savršenom svetu bebe se radjaju u terminu, vesele i nasmejane, ne primaju čak ni vakcine jer ne postoje bolesti koje bi mogle da dobiju.

U mom savršenom svetu ja nikada ne bih mogla da već jedanaestu noć uspavljujem dete u gvozdenom bolničkom krevetu. Da gledam decu prikačenu na cevčice i igle, i slušam slične zastrašujuće priče majki. Pored mene nikada ne bi mogla da prodju deca sa maramom na glavi koja prikriva nedostatak kosice.
Biopsija nije reč koju bi trebalo da čuju osetljive dečije uši. Rečnik dece ne sadrži skraćenice EBV, CMV, ALT, AST  ni CRP. Virus je reč samo za računar a bakterija loše izgovorena baterija za igračku.

U mom savršenom svetu moje veselo i razigrano dete ne bi bilo malaksalo i pospano, oboreno u krevet od nekog sićušnog virusa koji već danima ne želi da nam otkrije svoje ime.

U mom savršenom svetu deca nikada, nikada nisu bolesna...