Sanjala sam noćas strašan san, branila sam svoju porodicu i sebe od čeljusti strašnog vuka. Napao nas je, iskeženih zuba, a ja sam iskočila ispred njega. - Ne dam svoju decu! - vičem, - Stani, odlazi! A on progovori - Idi ti ako ti se ne sviđa. Ovo je moja zemlja. Idite svi!
Probudih se oblivena hladnim znojem. Bre, vuče, mnogo si me uplašio. Ali, ne dam se ja. Gde, bre, da idem, eeej, pa znaš li ti sa kim pričaš. Moj je čukundeda Albaniju pregazio, a deda i pradeda švabe po Sremu i Banatu ganjali. Zbog tri hektara zemlje koju imam, u krugu od 50km razbacanu, ma nećeš me oterati, to ti obećavam. Milija meni ona tri moja šumarka od stotinak metara, nego to gde me ti teraš.
Neću da idem, zbog mog vinograda od dvadesetak čokota i moje pokojne babe što je svaku vrstu grožđa u zrno znala. Umrla je nikad ne videvši more, a ti me sad u neke zemlje sa plažama šalješ. Ma neću, bre, zbog nje i pradede koji ju je svemu o grožđu naučio. I čija su braća i dedovi imali na Brdu, najlepše i najveće vinograde.
Zbog pradede koji je bio u kraljevoj gardi i čija je slika u uniformi dugo visila iznad prababine postelje. Ma neću, bre, vučko, zbog četrnaest smederevskih generacija Živkovića i Karađorđeve sablje poklonjene askurđelu moje dece, koja spava u nekom muzeju.
A znaš zašto još neću, vučko? Jer ako ja odem i moja deca sa mnom, neće imati ko da stavi katanac na moje kuće, da spusti roletne i zaključa podrume. I da svojim precima na grob stavi cveće i povremeno ode korov da počupa. Ako odem ja, otići će ti jedna slikarka i balerina, jedan saobraćajni inženjer i pesnik, jedna lekarka i glumica. A sa njima neka buduća divna i savršena deca.
A ja bih se možda i snašla, ušla prvi put u taj grozni avion i na nekom drugom mestu zalivala ljubičice. Ali neću, neću iz inata. Idi ti!
Probudih se oblivena hladnim znojem. Bre, vuče, mnogo si me uplašio. Ali, ne dam se ja. Gde, bre, da idem, eeej, pa znaš li ti sa kim pričaš. Moj je čukundeda Albaniju pregazio, a deda i pradeda švabe po Sremu i Banatu ganjali. Zbog tri hektara zemlje koju imam, u krugu od 50km razbacanu, ma nećeš me oterati, to ti obećavam. Milija meni ona tri moja šumarka od stotinak metara, nego to gde me ti teraš.
Neću da idem, zbog mog vinograda od dvadesetak čokota i moje pokojne babe što je svaku vrstu grožđa u zrno znala. Umrla je nikad ne videvši more, a ti me sad u neke zemlje sa plažama šalješ. Ma neću, bre, zbog nje i pradede koji ju je svemu o grožđu naučio. I čija su braća i dedovi imali na Brdu, najlepše i najveće vinograde.
Zbog pradede koji je bio u kraljevoj gardi i čija je slika u uniformi dugo visila iznad prababine postelje. Ma neću, bre, vučko, zbog četrnaest smederevskih generacija Živkovića i Karađorđeve sablje poklonjene askurđelu moje dece, koja spava u nekom muzeju.
A znaš zašto još neću, vučko? Jer ako ja odem i moja deca sa mnom, neće imati ko da stavi katanac na moje kuće, da spusti roletne i zaključa podrume. I da svojim precima na grob stavi cveće i povremeno ode korov da počupa. Ako odem ja, otići će ti jedna slikarka i balerina, jedan saobraćajni inženjer i pesnik, jedna lekarka i glumica. A sa njima neka buduća divna i savršena deca.
A ja bih se možda i snašla, ušla prvi put u taj grozni avion i na nekom drugom mestu zalivala ljubičice. Ali neću, neću iz inata. Idi ti!
