Vojvotkinja i prijatelj

Jutros je osvanuo divan sunčan dan, kao i dva dana pre toga. Juče je padala kiša, sitna, teška, sa sumornog neba. Drugačije nije ni moglo. Ali ti to već znaš. Sedam dana si tražio izlaz iz besmisla i sada znaš sve.

Onda si sigurno video koliko se tvojih poznanika okupilo da te isprati. Možda je tu bilo onih koji su došli iz poštovanja, zato što je red, jer su te poznavali, ali sigurno znam da je tu bilo dosta onih koji su te voleli. Bilo je, znam da si video, mnogo tvojih prijatelja koje si mogao da pozoveš, da vikneš, da izađeš na sred ulice da vrištiš - znam da bi ti neko od njih pomogao. Bar sada to kažu.

A onda se pitam u kom trenutku počnemo da nekog zovemo prijateljem i kad možemo da kažemo da nam je neko prijatelj. I kako se usuđujemo da kažemo da nam je neko prijatelj kada nismo tu za njega kad smo mu najviše potrebni. I kako možemo da dozvolimo, kako smo dozvolili da odeš od nas na najstrašniji mogući način - od svoje ruke. A gde je bila naša ruka da te u tome spreči, da te za tu istu ruku uhvati, zagrli i uteši.

Ali ti to već sigurno znaš.  Sad sve znaš. Znaš i kome si mogao da se poveriš, kod koga si mogao da se isplačeš, sa kim si mogao da ćutiš.

Sada znaš. Sada znamo i mi. Nažalost, na tugu, na tugu do neba...

Mirno spavaj, najdraži komšija.