Koliko je to pola sata? 30 minuta? 1800 sekundi? A koliko dugo bi trebalo da brojim? Koliko je to treptaja? Koliko da udahnem? A da uzdahnem? Koliko cigala može da se izbroji na kući, koliko redova crepa? Kroz ulicu je prošlo 12 belih, 7 sivih i 3 crna automobila. Dva psa su protrčala i jedna siva mačka.
Koliko je to pola sata za jednu malu glavicu? Da li je to kao pola jabuke ili mandarine? I koliko crtaća Pepe može da se odgleda za to vreme?
I gde je ta moja mama, sigurno me je zauvek ostavila...
Tri puta sam slala tatu u rat. Tri puta šaljem decu na privikavanje u jaslice. Osećanje je približno isto.
Srce se cepa na najsitnije komade, kao kad kristalna vaza padne na pločice. Uz tresak...
Ko nije slao dete prvi put u jasle, jednostavno ne može ni da zamisli kako je to. U sobu punu uplakane dece, ja bi trebalo sa osmehom da spustim svoje i da očekujem da ono radosno uđe. I ja da se nasmešim, mahnem i odem. Možda u crtaću, a možda čak ni tamo.
Četiri puta sam obišla oko zgrade, pogazila lišće po dvorištu i prebrojala majstore na skelama preko puta. Iz dvospratne bele kuće dopirali su plač, krici i ridanje dece. Među svim tim glasovima pokušavala sam da čujem njen. Neka devojčica doziva mamu, mora da je ona. Neko vrišti, sad je sigurno ona...
Ističe 29. minut i ja trčim uz stepenice. Prolazim pored nekoliko otvorenih vrata i vidim male uplakane oči, slinave nosiće. Plač se smenjuje kao sirena hitne pomoći i vatrogasci. Šta li mene čeka? Spremam vlažne maramice da obrišem musavo lice i kucam. Vrata otvara nasmejana vaspitačica i doziva moju princezu. Ona se zaigrala, ugleda me i pokazuje na bebu u kolicima koja gura. I smeje se...
Ne mogu da verujem...
E mama, mama... Ovo privikavanje ćeš ti ipak teže podneti nego ona...
Koliko je to pola sata za jednu malu glavicu? Da li je to kao pola jabuke ili mandarine? I koliko crtaća Pepe može da se odgleda za to vreme?
I gde je ta moja mama, sigurno me je zauvek ostavila...
Tri puta sam slala tatu u rat. Tri puta šaljem decu na privikavanje u jaslice. Osećanje je približno isto.
Srce se cepa na najsitnije komade, kao kad kristalna vaza padne na pločice. Uz tresak...
Ko nije slao dete prvi put u jasle, jednostavno ne može ni da zamisli kako je to. U sobu punu uplakane dece, ja bi trebalo sa osmehom da spustim svoje i da očekujem da ono radosno uđe. I ja da se nasmešim, mahnem i odem. Možda u crtaću, a možda čak ni tamo.
Četiri puta sam obišla oko zgrade, pogazila lišće po dvorištu i prebrojala majstore na skelama preko puta. Iz dvospratne bele kuće dopirali su plač, krici i ridanje dece. Među svim tim glasovima pokušavala sam da čujem njen. Neka devojčica doziva mamu, mora da je ona. Neko vrišti, sad je sigurno ona...
Ističe 29. minut i ja trčim uz stepenice. Prolazim pored nekoliko otvorenih vrata i vidim male uplakane oči, slinave nosiće. Plač se smenjuje kao sirena hitne pomoći i vatrogasci. Šta li mene čeka? Spremam vlažne maramice da obrišem musavo lice i kucam. Vrata otvara nasmejana vaspitačica i doziva moju princezu. Ona se zaigrala, ugleda me i pokazuje na bebu u kolicima koja gura. I smeje se...
Ne mogu da verujem...
E mama, mama... Ovo privikavanje ćeš ti ipak teže podneti nego ona...
Нема коментара:
Постави коментар