Dete sam prosvetnih radnika iz provincije, što bi od samog početka značilo da sam naučena da se ponašam u skladu sa svojim položajem. To je podrazumevalo da budem poslušna, lepo vaspitana i uzorna. Da budem odličan đak, najbolji mogući ali da se ne ističem previše i ne iskačem nekim neprimerenim ponašanjem. Zbog loših ocena i bežanja sa časova nije ni bilo potrebe da brinu, ali na pušenje, alkohol ili isprobavanje opijata nisam ni smela pomisliti. Mada ni za tim nisam nešto žudela. Možda neka tetovažica ili pirsing na obrvi, jedino mi je to padalo na pamet. Od toga sam brzo odustala posle preklinjanja moje mame i upozorenja da ću ostati siroče jer će oni naprasno umreti od stida i sramote. I tako prođoše moje tinejdžerske godine sa neišaranim telom, bez pirsinga, sa odličnim ocenama i bez ijednog neopravdanog izostanka. Ali bez i tog isticanja nekako sam osećala da sam drugačija. Dok su se deca igrala napolju ja sam čitala po knjigu dnevno i igrala se barbikama kad su moje drugarice krenule da izlaze u grad. Išla na kik boks kad se išlo na žurke, i pisala ljubavne pesme simpatijama dok su moje drugarice jurile momke. I sve nekako naopako od aktuelnog i drugačije od onih kraj mene. I nekako uvek stoički podnosila podsmehe onih istih a od mene drugačijih.
A sada gledam svog sina i vidim da je on isti krst poneo na leđima. Njegovi drugari trče za loptom a moj Ferdinand bere cveće, vršnjaci drže plastične pištolje i svemirske puške a on njihovim roditeljima objašnjava razliku između parne i dizel lokomotive. Ulazi u prodavnicu i tako glasno kaže "Dobar dan", da mu svi prisutni kao po komandi odgovore. Hvala, molim, izvoli, naučio je sa godinu dana. A onda vidim kako se uljudno javlja drugarima, kako ih iskreno grli i rukuje se, i zasmeta mi kada ga ti isti ignorišu, ismevaju ga i rugaju se. Znam, deca su, ali vide oni da je on drugačiji a različitost se ne prašta, ma koliko mala bila.
A onda smo pre par godina imali primer vršnjačkog nasilja. Zaigrala se deca pa počela da golicaju mog prvenca, pa je onda neko stavio ručice oko njegovog vrata i svi krenuli da ga dave. A on je samo ležao i čekao da završe. Nije se ni branio. Izvinjavala se vaspitačica i mame redom, a mi nismo nikog krivili osim nas. Zato što ga nismo naučili da se brani, a opet šta da kažemo - udari, gurni, povredi kad te povređuju - pa ne ide to. Šta, učiti ga da bude nasilan u ovom surovom svetu?
Koji je plast sena veći za moje magare i koji će mu bolje doneti u životu?
Sada je krenuo u prvi razred i šta da ga posavetujemo? Da li da i dalje bude drag, lepo vaspitan i da ga učimo da ne povređuje, da ne napada, da ne vređa. Da i dalje nastavi da grli drugare i fino se javlja.
Ili da bude bahat, da ne dozvoli da ga bilo ko dirne, da pokaže zube i bori se. Da vrati, da drekne i da ne bude žrtva nego predator. Da se nekako uklopi. Da bude deo većine ili da se zajedno sa manjinom protiv vetrenjača bori.
Ne znam, izgleda mi lepši ovaj levi plast sena. Ili je istina negde između.
A sada gledam svog sina i vidim da je on isti krst poneo na leđima. Njegovi drugari trče za loptom a moj Ferdinand bere cveće, vršnjaci drže plastične pištolje i svemirske puške a on njihovim roditeljima objašnjava razliku između parne i dizel lokomotive. Ulazi u prodavnicu i tako glasno kaže "Dobar dan", da mu svi prisutni kao po komandi odgovore. Hvala, molim, izvoli, naučio je sa godinu dana. A onda vidim kako se uljudno javlja drugarima, kako ih iskreno grli i rukuje se, i zasmeta mi kada ga ti isti ignorišu, ismevaju ga i rugaju se. Znam, deca su, ali vide oni da je on drugačiji a različitost se ne prašta, ma koliko mala bila.
A onda smo pre par godina imali primer vršnjačkog nasilja. Zaigrala se deca pa počela da golicaju mog prvenca, pa je onda neko stavio ručice oko njegovog vrata i svi krenuli da ga dave. A on je samo ležao i čekao da završe. Nije se ni branio. Izvinjavala se vaspitačica i mame redom, a mi nismo nikog krivili osim nas. Zato što ga nismo naučili da se brani, a opet šta da kažemo - udari, gurni, povredi kad te povređuju - pa ne ide to. Šta, učiti ga da bude nasilan u ovom surovom svetu?
Koji je plast sena veći za moje magare i koji će mu bolje doneti u životu?
Sada je krenuo u prvi razred i šta da ga posavetujemo? Da li da i dalje bude drag, lepo vaspitan i da ga učimo da ne povređuje, da ne napada, da ne vređa. Da i dalje nastavi da grli drugare i fino se javlja.
Ili da bude bahat, da ne dozvoli da ga bilo ko dirne, da pokaže zube i bori se. Da vrati, da drekne i da ne bude žrtva nego predator. Da se nekako uklopi. Da bude deo većine ili da se zajedno sa manjinom protiv vetrenjača bori.
Ne znam, izgleda mi lepši ovaj levi plast sena. Ili je istina negde između.
Нема коментара:
Постави коментар