Juče sam odvela decu u vrtić posle četiri i po meseca pauze. Ne zna se kome je bilo teže, da li njima - posebno maminom prvencu ili meni. A verovatno je bilo teško i onima koji su sve to slušali - komšije u zgradi, prolaznici na ulici i drugi roditelji koji su doveli svoje mališane. Vaspitačice potpuno oguglale na dečiju vrisku i plač, samo su se smeškale.
Mamina princeza je dobila obećanje da će proslaviti rođendan u vrtiću sa drugarima i bila je spremna. Stavila je rančić na leđa, vrtela svoju haljinicu i začuđeno gledala u velikog batu koji se opirao. Mamin princ je uvek shvatao vrtić kao neku vrstu kazne i sada je bežao po kući napola obučen. Ništa nije pomagalo - ni molbe, ni pretnje, ni ucene. Bukvalno smo ga uneli u auto i odneli u vrtić. Plakao je on, plakala je i princeza kad je videla potpuno nove vaspitačice - a plakala je i mama. Sve dok nismo otišli dovoljno daleko da izgubimo iz vidokruga zgradu okruglih prozora.
Pozvala sam vaspitačicu da proverim kako su, koja reče da su se smirili vrlo brzo. Igraju se, pevaju i lepo jedu. Super, da nisam pozvala - plakala bih ceo dan ogrnuta užasnom grižom savesti.
Tako je bilo i svih prethodnih puta. Kada je prvi put polazio u vrtić pre dve godine - svi smo preplakali te dve nedelje. Ispisali smo ga posle petnaest dana jer nam je u kuću sa jednomesečnom bebom doneo neki gadan virus. Pod izgovorom da je beba u kući odlučili smo da čeka sledeću godinu i da malo poraste.
Prošle godine je mama krenula da radi i morali su u vrtić. Samo njihov plač bih čula sve do ulice (verovatno sam od tuge umišljala) i sama razmazivala maskaru do stanice. Srećom padala je kiša tih dana pa sam imala lepo opravdanje što sam musava.
Jutros isto, samo malo blaža varijanta. Možda nisu čule sve komšije u zgradi kao juče. Kao da ga dajemo na usvajanje preko sedam mora.
Ali nisu sve suze zle.
Juče su bile i suze radosnice. Svo troje ih iskanusmo na pod hodnika. Kada sam došla po njih posle samo četiri sata, moja deca su mi poletela u zagrljaj. Oboje srećni i od radosti plaču. Princeza se otima od vaspitačice i trči mi u susret, mamin princ dotrčava i grli nas obe. Pokušava da kaže nešto ali se zagrcne od sreće posle svake reči.
"Mama, pa ti si došla po mene. Mama, ti si došla po nas. Nisi nas zaboravila. Hvala ti, mama, što si došla" - reče moj sin sa svoje tri i po godine. A meni srce samo što ne puče od nekih jakih pomešanih osećanja.
Uopšte nije lako biti majka...
Mamina princeza je dobila obećanje da će proslaviti rođendan u vrtiću sa drugarima i bila je spremna. Stavila je rančić na leđa, vrtela svoju haljinicu i začuđeno gledala u velikog batu koji se opirao. Mamin princ je uvek shvatao vrtić kao neku vrstu kazne i sada je bežao po kući napola obučen. Ništa nije pomagalo - ni molbe, ni pretnje, ni ucene. Bukvalno smo ga uneli u auto i odneli u vrtić. Plakao je on, plakala je i princeza kad je videla potpuno nove vaspitačice - a plakala je i mama. Sve dok nismo otišli dovoljno daleko da izgubimo iz vidokruga zgradu okruglih prozora.
Pozvala sam vaspitačicu da proverim kako su, koja reče da su se smirili vrlo brzo. Igraju se, pevaju i lepo jedu. Super, da nisam pozvala - plakala bih ceo dan ogrnuta užasnom grižom savesti.
Tako je bilo i svih prethodnih puta. Kada je prvi put polazio u vrtić pre dve godine - svi smo preplakali te dve nedelje. Ispisali smo ga posle petnaest dana jer nam je u kuću sa jednomesečnom bebom doneo neki gadan virus. Pod izgovorom da je beba u kući odlučili smo da čeka sledeću godinu i da malo poraste.
Prošle godine je mama krenula da radi i morali su u vrtić. Samo njihov plač bih čula sve do ulice (verovatno sam od tuge umišljala) i sama razmazivala maskaru do stanice. Srećom padala je kiša tih dana pa sam imala lepo opravdanje što sam musava.
Jutros isto, samo malo blaža varijanta. Možda nisu čule sve komšije u zgradi kao juče. Kao da ga dajemo na usvajanje preko sedam mora.
Ali nisu sve suze zle.
Juče su bile i suze radosnice. Svo troje ih iskanusmo na pod hodnika. Kada sam došla po njih posle samo četiri sata, moja deca su mi poletela u zagrljaj. Oboje srećni i od radosti plaču. Princeza se otima od vaspitačice i trči mi u susret, mamin princ dotrčava i grli nas obe. Pokušava da kaže nešto ali se zagrcne od sreće posle svake reči.
"Mama, pa ti si došla po mene. Mama, ti si došla po nas. Nisi nas zaboravila. Hvala ti, mama, što si došla" - reče moj sin sa svoje tri i po godine. A meni srce samo što ne puče od nekih jakih pomešanih osećanja.
Uopšte nije lako biti majka...
