Živim u Beogradu skoro dvadeset jednu godinu, u oktobru biće tačno toliko. Došla na studije i ostala. Krenula sa jednom torbom a sad kad bih se iseljavala bio bi potreban ceo kamion. Onaj veći.
Beograđanka sam kad treba da se glasa i kad upisujemo decu u vrtić ili školu. Pola sam Lozovičanka a pola Gajčanka. Samo formalno.
U duši je malo drugačije.
Odrasla u Lozoviku, išla u seosku osnovnu školu, putovala u srednju školu u veći grad, ali uvek sanjala vikende i raspuste koji su se provodili u Gaju. U mojoj Vojvodini, u mom Banatu.
Ja koja sam bila vikend-Banaćanka, bila sam Srbijanka svima sa druge strane Dunava. I nije mi to smetalo. Moje srce je znalo da sam Sosa, a moj izgled je to uvek potvrđivao.
Ko nema banatske korene, jednostavno ne može da razume - Banat je nešto posebno. Posebno Južni. Posebno ovaj uz Dunav.
Vazduh drugačije miriše. Na Peščaru, Deliblatsku. Kad se razduva košava - komadići peska ulaze u oči, krckaju pod zubima, mrse se u kosu. Voda je mekana, miluje telo i klizi niz grlo.
Subota ujutru mog detinjstva počinje buđenjem uz buku vojnih kamiona, koji od Bele Crkve voze do Kovina, pa možda i do Pančeva, nikad nisam otkrila tu misteriju. I oko podne se vraćaju, desetine kamiona, a kojima smo sestra i ja kao deca mahale.
Jutro mog detinjstva miriše na testo, na slane kifle i one sa pekmezom od kajsija.
Detinjstvo miriše na mirođiju, na beli sos, na rezance sa prezlama i sirom, na valjuške, na pogačice. Sa dugim I, pogačiiiice. Koje se onako vruće namažu pekmezom od kajsija i sa kojima trčimo po dvorištu.
Ali nikako u guvno... Tamo su guske i onaj gusan koji je baš nezgodan, juri decu a mi vrištimo kad god zasikće. Koga nisu jurili gusani, taj ne zna šta je strah. Ma gori su od krokodila...
Leto mog detinjstva ima miris Dunava, zarađen onim, “ako budete dobri i lepo jedete idemo na kupanje”. A mi jedva čekamo da prođe ručak, pakujemo se i trpamo stvari u dedin špediter. Zovemo pola ulice da pođe sa nama, jer danas mi vozimo. Deda put od 6km vozi toliko dugo da prvi krenemo a stignemo poslednji. Ali nema veze. Ko se nije kupao na Dunavcu, taj ne zna šta je plaža, šta je voda. Ma kakva luksuzna letovališta, Gajačka plaža je bila raj.
Detinjstvo ima ukus riblje čorbe i rečne ribe iz kafane u Banatskoj Palanci, na koju nas je sve deda vodio kad proda žito, da proslavi žetvu.
Kao mala pamtim druženje sa punom ulicom dece, pedesetak klinaca se uvek okupljalo na poljani iza ćoška i čiji roditelji su se nekada davno igrali zajedno. Većina nas je bila sa strane ali smo se skupljali svakog vikenda, svakog raspusta. Dok nismo porasli pa se po svetu rasuli.
Predveče smo završavali igru zviždukom kojim su nas pozivali na večeru.
Veče mog detinjstva zvuči kao klepetuša sa vrata krava, koje su se svako veče vraćale sa ispaše, nepogrešivo svaka svojoj kući.
Veče mog detinjstva miriše na zapaljenu suvu travu na saboru, čijim dimom su se terali komarci.
Noć mog detinjstva šušti kao bela vezena posteljina od pargara i tone kao moja glava u ogromne perjane jastuke. I sanja ta davna i prošla vremena.
I za sve moje Gajčane, za divnu zemlju crnicu, za vazduh peskom prošaran, za moje paore, evo na poklon pesma od jedne Sose:
Hej, paorska zemljo vojvođanska!
Ljubim te u sve oranja dane.
Znoj s njegovih mišica žedno si upila
i njegovo telo mazila prašinom...
Ljubomoru u moje srce si ulila,
jer prva si sa njim kada zora svane.
Hej, banatska zemljo obrađena!
Celivam te u sve tvoje lance.
Ti na sebi nosiš otiske mi drage
i prah tvoj nežno miluje mu stope.
Jedini si svedok njegove snage
kad izjutra propinje u očima vrance.
Hej, gajačka zemljo uzorana!
Grlim ti sva tvoja jutra.
Sjaj njegove kože u sebi si skrila,
a grumene ti njegove mrve ruke,
pa mu kroz prste kliziš kao svila...
Njegovo si juče i sada i sutra.
Beograđanka sam kad treba da se glasa i kad upisujemo decu u vrtić ili školu. Pola sam Lozovičanka a pola Gajčanka. Samo formalno.
U duši je malo drugačije.
Odrasla u Lozoviku, išla u seosku osnovnu školu, putovala u srednju školu u veći grad, ali uvek sanjala vikende i raspuste koji su se provodili u Gaju. U mojoj Vojvodini, u mom Banatu.
Ja koja sam bila vikend-Banaćanka, bila sam Srbijanka svima sa druge strane Dunava. I nije mi to smetalo. Moje srce je znalo da sam Sosa, a moj izgled je to uvek potvrđivao.
Ko nema banatske korene, jednostavno ne može da razume - Banat je nešto posebno. Posebno Južni. Posebno ovaj uz Dunav.
Vazduh drugačije miriše. Na Peščaru, Deliblatsku. Kad se razduva košava - komadići peska ulaze u oči, krckaju pod zubima, mrse se u kosu. Voda je mekana, miluje telo i klizi niz grlo.
Subota ujutru mog detinjstva počinje buđenjem uz buku vojnih kamiona, koji od Bele Crkve voze do Kovina, pa možda i do Pančeva, nikad nisam otkrila tu misteriju. I oko podne se vraćaju, desetine kamiona, a kojima smo sestra i ja kao deca mahale.
Jutro mog detinjstva miriše na testo, na slane kifle i one sa pekmezom od kajsija.
Detinjstvo miriše na mirođiju, na beli sos, na rezance sa prezlama i sirom, na valjuške, na pogačice. Sa dugim I, pogačiiiice. Koje se onako vruće namažu pekmezom od kajsija i sa kojima trčimo po dvorištu.
Ali nikako u guvno... Tamo su guske i onaj gusan koji je baš nezgodan, juri decu a mi vrištimo kad god zasikće. Koga nisu jurili gusani, taj ne zna šta je strah. Ma gori su od krokodila...
Leto mog detinjstva ima miris Dunava, zarađen onim, “ako budete dobri i lepo jedete idemo na kupanje”. A mi jedva čekamo da prođe ručak, pakujemo se i trpamo stvari u dedin špediter. Zovemo pola ulice da pođe sa nama, jer danas mi vozimo. Deda put od 6km vozi toliko dugo da prvi krenemo a stignemo poslednji. Ali nema veze. Ko se nije kupao na Dunavcu, taj ne zna šta je plaža, šta je voda. Ma kakva luksuzna letovališta, Gajačka plaža je bila raj.
Detinjstvo ima ukus riblje čorbe i rečne ribe iz kafane u Banatskoj Palanci, na koju nas je sve deda vodio kad proda žito, da proslavi žetvu.
Kao mala pamtim druženje sa punom ulicom dece, pedesetak klinaca se uvek okupljalo na poljani iza ćoška i čiji roditelji su se nekada davno igrali zajedno. Većina nas je bila sa strane ali smo se skupljali svakog vikenda, svakog raspusta. Dok nismo porasli pa se po svetu rasuli.
Predveče smo završavali igru zviždukom kojim su nas pozivali na večeru.
Veče mog detinjstva zvuči kao klepetuša sa vrata krava, koje su se svako veče vraćale sa ispaše, nepogrešivo svaka svojoj kući.
Veče mog detinjstva miriše na zapaljenu suvu travu na saboru, čijim dimom su se terali komarci.
Noć mog detinjstva šušti kao bela vezena posteljina od pargara i tone kao moja glava u ogromne perjane jastuke. I sanja ta davna i prošla vremena.
I za sve moje Gajčane, za divnu zemlju crnicu, za vazduh peskom prošaran, za moje paore, evo na poklon pesma od jedne Sose:
Hej, paorska zemljo vojvođanska!
Ljubim te u sve oranja dane.
Znoj s njegovih mišica žedno si upila
i njegovo telo mazila prašinom...
Ljubomoru u moje srce si ulila,
jer prva si sa njim kada zora svane.
Hej, banatska zemljo obrađena!
Celivam te u sve tvoje lance.
Ti na sebi nosiš otiske mi drage
i prah tvoj nežno miluje mu stope.
Jedini si svedok njegove snage
kad izjutra propinje u očima vrance.
Hej, gajačka zemljo uzorana!
Grlim ti sva tvoja jutra.
Sjaj njegove kože u sebi si skrila,
a grumene ti njegove mrve ruke,
pa mu kroz prste kliziš kao svila...
Njegovo si juče i sada i sutra.
Нема коментара:
Постави коментар