Od kada sam prvi put zatrudnela pre nešto više od četiri godine, nisam imala celu noć sna. Prvi put sam celu noć prespavala kad smo ostavili decu sredinom prošlog novembra na dva dana. To je bila ujedno i prva noć bez dece i mislila sam da ću je mnogo teže podneti. Podnela ju je teško samo moja leva strana tela jer je potpuno utrnula od nepomeranja. Ne sećam se da sam ikada zaspala i probudila se, ne pomerivši se u toku noći. Moje telo je jednostavno vapilo za snom bez prekidanja.
Sledeći put se ponovo dogodilo letos i to dva puta po dve noći. I više nikad. Do prošle nedelje.
Kako sam počela da radim pre dve nedelje, san mi je bio izuzetno potreban. Deca su navikla da lepo vreme provode na selu, a kako mama nije radila mesecima unatrag, uvek sam bila uz njih. Protekle nedelje su prognozirali sunčane dane i u nedelju smo spakovali decu odveli ih kod babe i dede. Njima je bilo lepo, nisu se ni setili mame i tate, zaokupljeni silnim aktivnostima. Igranje u pesku po ceo dan, vožnja bicikla, ljuljaška, šaranje kredama po betonu, trčanje po lišću, igranje loptama po travi, branje cveća, jurcanje za leptirima i bubamarama, i na kraju sve začinjeno mužom koze predveče, naterali bi i mene da zaboravim na sve brige. A ja sam brinula da li ćemo im nedostajati, da li će plakati, da li će i jedni i drugi baba i deda moći da na nekoliko dana zamene nas nezamenljive. A oni tri dana kod jednih i tri dana kod drugih, samo bi se povremeno setili da u jednom Belom gradu imaju roditelje.
Mi smo posle mnogo godina uživali. Vođeni strašnom grižom savesti jer smo napustili decu, morali smo da nadoknadimo odlascima u bioskop i gledanjem filmova i serija. Proživeli smo ponovo naše dane pre dolaska dece, odlazili smo u kafiće i restorane, šetali i zagledali izloge, i nijednom nismo pogledali na sat. Nismo nigde žurili jer nas kod kuće niko nije čekao. Potajno smo jedno od drugog, i Najdraži i ja, zavirivali u dečiju sobu, samo da pomazimo pogledom njihove igračke i udahnemo njihov miris. Istina, mnogo su nam nedostajali, ali ja nijednom za tih šest dana nisam želela da čujem njihove glasiće. Pod izgovorom da bih možda rastužila decu, brzo bih završavala razgovor, uz knedlu u grlu i gušenjem od suza. Po navici bih pred spavanje ipak prošetala do njihove sobe da vidim da se nisu otkrili, i setivši se da nema nikog, uvek namestila neku nakrenutu igračku.
Što se spavanja tiče, isto kao i prvi put. Legnem i probudim se, ne ustajem iz kreveta do jutra. Snovi su bili posebna priča, jurila sam za decom, sanjala da ih tražim, čak sam u polusnu čula i da me zovu. Jedan san je baš bio upečatljiv, jer sam sanjala da samo ja vidim dete koje se šeta po sobi. Sanjala sam da me je probudilo šuškanje sina koji se igra a znam da je kod mojih. I pričam sa detetom a Najdraži me pita sa kim razgovaram. Ja podižem dete i pokazujem ga, a on tvrdi da ništa nemam u rukama. Tada sam se probudila uz jako lupanje srca i shvatila koliko mi nedostaju.
Ma, sve je to lepo, i izlasci sa Najdražim, i celonoćno snevanje, čak i gledanje televizije sa pojačanim tonom i puštanje muzike u ponoć, ali ne vredi. Ja sam od onih koji naviju sat ranije pa deset puta stisnu "snooz" pre nego što ustanu. Stalnim buđenjem i padanjem u san, imam osećaj da više spavam. A ustvari čak spavam i manje nego da samo ustanem kad sat zazvoni. Tako i sa ovim mojim spavanjem na rate. Oni se bude sedam puta u toku noći iz vrlo različitih razloga i retko kad imam problema da odmah zaspim. I onda sanjam. Svaki put. Mnogo više nego kad spavam u kontinuitetu. Lepe snove, vesele i uvek u boji. Jer znam da su tu, na par metara od mene. Ovih šest noći sam iznova sanjala crno-bele filmove, uz muziku Hičkoka na temu E.A.Poa. I nijedna četkica nije mogla da na njih nanese boju sve dok ih ponovo nisam videla...
I zato sve dajem, sve svoje sate spavanja, samo da ih slušam kako noću blizu mene dišu.
