Da li si nekad imala osećaj da se mrviš iznutra? Da se rasipaš na sitne čestice koje ni najjači vihor ne može da uskovitla i spoji. Uprkos svojoj neizmernoj sreći, zdravlju svojih najmilijih i ljubavi Najdražeg, osećaš da ti nešto nedostaje. Neki tanušni deo koji bi sve svezao u celinu. Ne znaš da li je to Nešto, neka stvar koja ti nedostaje ili Neko, iako su oko tebe samo najdivniji ljudi koje obožavaš.
Lutaš po romanima i zbirkama pesama, tražiš nagoveštaj među rečima i rimama. Zaviruješ iza žbunja i gviriš po zamračenim prolazima. Ne propuštaš predstave, podnevne projekcije i premijere. Prelećeš po kanalima, osluškuješ radio, uvek ti je otvorena stranica sa internet pretraživačem...
Postaješ sumnjiva ljudima na ulici jer sve zagledaš, unosiš se u lica, nudiš osmeh u zamenu za znak. Ali ni traga...
Pitaš se da li bi trebalo da dozvoliš ponovo starim osećajima da pređu granice i usele se u tvoje snove. Onda dođe noć i počneš da sanjaš. Tražiš Čarobnjaka da ga moliš za pomoć. Ti, koja si obećala i njemu i sebi da ga nikada nijednim migom nećeš prizvati. Iako si svih ovih godina osećala svaku njegovu bol i radost, osmehivala se odjednom donetim njegovim osmesima i iz čista mira iskanula suzu, znajući da tamo negde on tuguje. Nikada nisi mogla prekinuti niti koje su vas spajale, ponete iz nekih pradavnih vremena. I sada želiš da ga moliš za pomoć...
Misliš da će ti pomoći da nađeš sitni trunak koji bi sabrao tvoj svet. Kao kad je velikom mostu osnov jedan kamen, tako i ti tražiš svoj kamenčić.
Čarobnjak ti dolazi u snove. Prvo samo kao senka, preleti brzo tako da ga uhvatiš samo krajičkom oka. Igra se sa tobom noćima. Ponekad ti dođe u san i ćuti, samo se osmehuje. Već počinje da te zamara potraga, dan ne donosi znake a i sada se Čarobnjak ni malo ne trudi da ti pomogne. Samo te sve više zbunjuje i počinješ da očajavaš.
Ne raduju te više sunčevi zraci kada ti namignu kroz krošnje parka. Ptice te nerviraju jer ti svaki njihov cvrkut liči na rugalicu. Isti glumci u pozorištima, iste reči po stihovima, iste šarene slike. Noću ne želiš da zaspiš jer si ljuta na Čarobnjaka.
Onda, jedne noći bez mnogo utvara u sobi, prepuštaš se snu. Dočekuje te Čarobnjak sa svojim širokim osmehom koji ti tako dobro znaš. Pruža ti ruke, nestaješ u njegovom zagrljaju i dalje očajna, jer te ni u snu taj očaj ne napušta. Čarobnjak ti šapuće nešto, ljubi te u čelo i počinje da se smeje. Ne onim svojim grubim i prezrivim osmehom, ni onim kada čuje šalu, nije ni onaj kada te zadirkuje... Smeh ti odjednom zvuči tako poznato. Pa Čarobnjak se smeje kao beba. Pomisliš da je sada stvarno preterao, kad odjednom, sve ti biva jasno.
Svetlost izgoni tamne obrise, i sve pesme i slike, svi ljudi koje srećeš, sve ti ukazuje na tvoj mali trun. Osećaš pod pupkom tanane leptiriće i sada znaš. Blaženo se osmehuješ i nežno ljubiš Najdražeg. Šapućeš mu tajnu koju ti je otkrio Čarobnjak i vaš smeh obasjava svet.
Dobićete bebu!
Lutaš po romanima i zbirkama pesama, tražiš nagoveštaj među rečima i rimama. Zaviruješ iza žbunja i gviriš po zamračenim prolazima. Ne propuštaš predstave, podnevne projekcije i premijere. Prelećeš po kanalima, osluškuješ radio, uvek ti je otvorena stranica sa internet pretraživačem...
Postaješ sumnjiva ljudima na ulici jer sve zagledaš, unosiš se u lica, nudiš osmeh u zamenu za znak. Ali ni traga...
Pitaš se da li bi trebalo da dozvoliš ponovo starim osećajima da pređu granice i usele se u tvoje snove. Onda dođe noć i počneš da sanjaš. Tražiš Čarobnjaka da ga moliš za pomoć. Ti, koja si obećala i njemu i sebi da ga nikada nijednim migom nećeš prizvati. Iako si svih ovih godina osećala svaku njegovu bol i radost, osmehivala se odjednom donetim njegovim osmesima i iz čista mira iskanula suzu, znajući da tamo negde on tuguje. Nikada nisi mogla prekinuti niti koje su vas spajale, ponete iz nekih pradavnih vremena. I sada želiš da ga moliš za pomoć...
Misliš da će ti pomoći da nađeš sitni trunak koji bi sabrao tvoj svet. Kao kad je velikom mostu osnov jedan kamen, tako i ti tražiš svoj kamenčić.
Čarobnjak ti dolazi u snove. Prvo samo kao senka, preleti brzo tako da ga uhvatiš samo krajičkom oka. Igra se sa tobom noćima. Ponekad ti dođe u san i ćuti, samo se osmehuje. Već počinje da te zamara potraga, dan ne donosi znake a i sada se Čarobnjak ni malo ne trudi da ti pomogne. Samo te sve više zbunjuje i počinješ da očajavaš.
Ne raduju te više sunčevi zraci kada ti namignu kroz krošnje parka. Ptice te nerviraju jer ti svaki njihov cvrkut liči na rugalicu. Isti glumci u pozorištima, iste reči po stihovima, iste šarene slike. Noću ne želiš da zaspiš jer si ljuta na Čarobnjaka.
Onda, jedne noći bez mnogo utvara u sobi, prepuštaš se snu. Dočekuje te Čarobnjak sa svojim širokim osmehom koji ti tako dobro znaš. Pruža ti ruke, nestaješ u njegovom zagrljaju i dalje očajna, jer te ni u snu taj očaj ne napušta. Čarobnjak ti šapuće nešto, ljubi te u čelo i počinje da se smeje. Ne onim svojim grubim i prezrivim osmehom, ni onim kada čuje šalu, nije ni onaj kada te zadirkuje... Smeh ti odjednom zvuči tako poznato. Pa Čarobnjak se smeje kao beba. Pomisliš da je sada stvarno preterao, kad odjednom, sve ti biva jasno.
Svetlost izgoni tamne obrise, i sve pesme i slike, svi ljudi koje srećeš, sve ti ukazuje na tvoj mali trun. Osećaš pod pupkom tanane leptiriće i sada znaš. Blaženo se osmehuješ i nežno ljubiš Najdražeg. Šapućeš mu tajnu koju ti je otkrio Čarobnjak i vaš smeh obasjava svet.
Dobićete bebu!
