Kada ste poslednji put pronašli svoje stare dnevnike, sveščice i papiriće na kojima piše kakav ste život zamišljali. Na kojima ste opisani vi, dvadeset, trideset godina kasnije. Vaša kuća, stan, zanimanje, pa čak i ljubav vašeg života. Da li je isto? U čemu se razlikuje? Da li ste potpuno promašili ili do tančina pogodili? Živite li svoje ili tuđe snove? I da li ste u tim slovima vi ili neko odavno nepoznat?
Ja se često vraćam tim svojim pisanijima. Nekad se smejem a nekad samo uzdišem.
Neke od prvih mojih želja i predviđanja, sežu još od moje desete - jedanaeste godine, kada je pisalo:
Savršeni dečko:
- plava kosa
- plave oči
- odličan đak
Obavezno je morao da bude plav. Ili riđ. Retko bi mi se svideo neko druge boje kose. Čak su mi i omiljeni poznati, đumbir lepotani.
Sledeće osobine sebi savršenog dečka sam dopunjavala osobinama nekih trenutnih simpatija:
- da odlično pliva. Išli smo često na dunavsku plažu pa sam verovatno mislila da ću da se davim a on da me spasava...
- da bude visok ali ne previše. Čak sam i opisala koliko - da njegove usne budu do mog čela.
- zgodan. Ovo sam preterala jer mi se pojam zgodnog menjao iz godine u godinu.
- da ima izrazito belu boju kože i pegice od sunca. Zaljubih se još kao klinka od 6-7 godina u nekog riđokosog pegavog glumca i otud taj čudan zahtev.
- da ima motor - e tu se uvek nasmejem. Krajem osnovne škole sam se zaljubila u motore i čak polagala za dozvolu da bih mogla da vozim. Meni kao jedinčetu je bilo strogo zabranjeno da svoj život dovodim u opasnost, tako da sam motore mogla samo da sanjam. Posebno Harlija.
Mada, kad bolje pogledam, moj muž se uklapa u sve gore navedeno, samo još motor da mu kupim i odjašemo u suton.
Još kao tinejdžerka, do detalja sam opisala svoju kuću, svoje dvorište pa čak i cveće u bašti. Našla sam i negde sliku kako bi kuća trebalo da izgleda. Pod uticajem američke kinematografije, obavezno je imala garažu sa posebnim prilazom. U prizemlju bi bile dnevna soba sa kuhinjom i trpezarijom, i kao posebna prostorija – biblioteka, koja je ujedno i radna soba. Biblioteka je sva u drvetu, sa hiljadama knjiga od poda do plafona. Na spratu bi bile četiri spavaće sobe, za nas i decu. Potkrovlje je obavezno jer ću tu da stavim svoj teleskop.
Ono što je bilo obavezno na kući su solarni paneli jer sam još krajem osamdesetih prešla na alternativne izvore energije. U garaži bi se nalazio električni auto a u kući pametni uređaji i sve na dugmence. Dvorište bi bilo prepuno cveća i voća, jedan irski seter koji trčkara i veliki mačak koji se izležava na suncu.
Od svega, uspela sam da pogodim broj dece.
A zanimanje sam potpuno promašila. Prvo sam želela da budem astronom, otud i teleskop u potkrovlju moje kuće. Pa onda ekolog, da se ne čudite otkud solarni paneli i električni auto. A onda sam čvrsto odlučila - biću kompjuterski navigator za satelite i pisac. Od svega toga imam kompjuter i GPS.
I da li sam prestala da sanjam? Naravno da ne! I dalje tražim neki plac sa dovoljno sunca na kojem će se razbaškariti moja kuća. Preračunavam koliko bi koštala čak i montažna, i redovno pregledam oglase sa nekretninama. Čak je i moj muž pristalica solarnih panela, opsednut Teslom i modelom S, pa ćemo u nekom trenutku samo priljučiti beli auto u garažu na punjenje.
A od satelita, bojim se da sam odavno odustala, mada me ovo pisanje i dalje čačka. Ko zna, možda ću ipak pisac nekada da budem ;)
Ja se često vraćam tim svojim pisanijima. Nekad se smejem a nekad samo uzdišem.
Neke od prvih mojih želja i predviđanja, sežu još od moje desete - jedanaeste godine, kada je pisalo:
Savršeni dečko:
- plava kosa
- plave oči
- odličan đak
Obavezno je morao da bude plav. Ili riđ. Retko bi mi se svideo neko druge boje kose. Čak su mi i omiljeni poznati, đumbir lepotani.
Sledeće osobine sebi savršenog dečka sam dopunjavala osobinama nekih trenutnih simpatija:
- da odlično pliva. Išli smo često na dunavsku plažu pa sam verovatno mislila da ću da se davim a on da me spasava...
- da bude visok ali ne previše. Čak sam i opisala koliko - da njegove usne budu do mog čela.
- zgodan. Ovo sam preterala jer mi se pojam zgodnog menjao iz godine u godinu.
- da ima izrazito belu boju kože i pegice od sunca. Zaljubih se još kao klinka od 6-7 godina u nekog riđokosog pegavog glumca i otud taj čudan zahtev.
- da ima motor - e tu se uvek nasmejem. Krajem osnovne škole sam se zaljubila u motore i čak polagala za dozvolu da bih mogla da vozim. Meni kao jedinčetu je bilo strogo zabranjeno da svoj život dovodim u opasnost, tako da sam motore mogla samo da sanjam. Posebno Harlija.
Mada, kad bolje pogledam, moj muž se uklapa u sve gore navedeno, samo još motor da mu kupim i odjašemo u suton.
Još kao tinejdžerka, do detalja sam opisala svoju kuću, svoje dvorište pa čak i cveće u bašti. Našla sam i negde sliku kako bi kuća trebalo da izgleda. Pod uticajem američke kinematografije, obavezno je imala garažu sa posebnim prilazom. U prizemlju bi bile dnevna soba sa kuhinjom i trpezarijom, i kao posebna prostorija – biblioteka, koja je ujedno i radna soba. Biblioteka je sva u drvetu, sa hiljadama knjiga od poda do plafona. Na spratu bi bile četiri spavaće sobe, za nas i decu. Potkrovlje je obavezno jer ću tu da stavim svoj teleskop.
Ono što je bilo obavezno na kući su solarni paneli jer sam još krajem osamdesetih prešla na alternativne izvore energije. U garaži bi se nalazio električni auto a u kući pametni uređaji i sve na dugmence. Dvorište bi bilo prepuno cveća i voća, jedan irski seter koji trčkara i veliki mačak koji se izležava na suncu.
Od svega, uspela sam da pogodim broj dece.
A zanimanje sam potpuno promašila. Prvo sam želela da budem astronom, otud i teleskop u potkrovlju moje kuće. Pa onda ekolog, da se ne čudite otkud solarni paneli i električni auto. A onda sam čvrsto odlučila - biću kompjuterski navigator za satelite i pisac. Od svega toga imam kompjuter i GPS.
I da li sam prestala da sanjam? Naravno da ne! I dalje tražim neki plac sa dovoljno sunca na kojem će se razbaškariti moja kuća. Preračunavam koliko bi koštala čak i montažna, i redovno pregledam oglase sa nekretninama. Čak je i moj muž pristalica solarnih panela, opsednut Teslom i modelom S, pa ćemo u nekom trenutku samo priljučiti beli auto u garažu na punjenje.
A od satelita, bojim se da sam odavno odustala, mada me ovo pisanje i dalje čačka. Ko zna, možda ću ipak pisac nekada da budem ;)
Нема коментара:
Постави коментар