Vojvotkinja i NLP

Oduvek sam se trudila da na svim frontovima mog života sve lepo funkcioniše. Pošto savršena žena ne postoji, došla sam do tačke raspada. Verujem da tako izgleda i dan svake mame koja radi i želim da upoznam tu koja kaže da je sve savršeno. Uvek neka oblast života trpi, ako su prioritet porodica i posao, onda trpi društveni život, prijatelji, izlasci. Ako je gužva na poslu, brak zapada u krizu, mama nema vremena za decu ili ga nekvalitetno troši, a posebno ako je nervozna kao ja - svi onda trpe izlive "nežnosti". A kuća u totalnom haosu.

U svom tom raspadu svog sistema, odlučila sam da krenem na jedan od najboljih razvojnih treninga - NLP. Uz sav svoj nedostatak vremena, dodala sam i jedan zauzet produženi vikend mesečno. I pomislila da će se zaista sve raspasti. Dok nisam prošla prvi od sedam delova treninga.  Oči su mi se otvorile za samo dva trening dana. Naučila sam da dobro postavim svoje ciljeve, da prepoznam način komunikacije kod sagovornika i da mu se obratim na pravi način. Saznala sam da sam ja kinestetičar - osoba kojoj su emocije primarno čulo. Sada mi je jasnije što sve moram prvo da osetim i doživim da bih razumela. Da ljude i događaje pamtim samo po osećanjima koje su mi izazvali i kada pričam da koristim samo određenu vrstu reči. Mogu samo da zamislim šta li ću sve naučiti za ostalih šest vikenda. Sada mogu samo da zavapim: NLPu gde si bio celog mog života!?

Vojvotkinja u rukama male magle

Tek kad čovek ostavi nešto iza sebe, o tome može da priča. Dok ga nešto tišti i muči, krije čak i od najdražih, kako bi ih od brige zaštitio.

Pre par dana imala sam jednu hiruršku intervenciju, ništa strašno. Čak potpuno bezopasno. Moglo je da bude svašta, a ispalo je samo nešto. Ja sam brinula kao da ću umreti, i u mislima se sa svima opraštala. Plašila sam se da se neću probuditi iz sna veštački izazvanog. Da će nešto poći po zlu i da ću iskrvariti, da će mi srce stati i da će mi se svest ugasiti. Ma svašta mi je na um padalo. Ništa lepo i ništa prijatno.

Uvek sam takva bila, a posebno sada od kad sam majka i odkada sam odgovorna za dva mala bića. Ni u jednom trenutku mi život nije bio ugrožen, i bila sam u najboljim rukama.

Dobro sam, sada i psihički. Ovih mesec dana bila sam nesnosna. Teška i sebi a pogotovo drugima. A posebno što niko osim par ljudi nije znao. Nije ni trebalo da zna, čemu to. Oni koje najviše volim, samo bi se dodatno sekirali a svi ostali - pa, ne moraju svi sve o meni da znaju. A i što bi ih i bilo briga.

Mami sam javila tek sutradan, kad sam se oporavila i mogla jaka da joj sve ispričam. Njoj koja uvek o meni, svom jedinom detetu brine, nisam ništa unapred pričala. Znam sada, kao majka, kako bih se osećala. I zato sam je od te brige zaštitila.

Ljuti se i ima svako pravo. A sama je to isto bezbroj puta uradila. Ko zna od čega me je sve zaštitila a da još uvek nisam saznala. A za sve ostalo što znam, sigurno je do beznačajnosti ublažila. Kao što ja svojoj deci nikad ovo neću pomenuti.

Kad voliš, štitiš, pa mama, ti si me tome naučila.