Ili zbog čega sam danas plakala
Sinoć je moja starija princeza krenula na balet. Vratila se presrećna i prepuna utisaka i ponosno rekla da je od sada možemo zvati Angelina balerina.
Konačno vidim da joj okice sjaje i znam da je opet sve došlo na svoje mesto.
Poslednjih mesec dana malo je bila u zapećku. Princ je krenuo u prvi razred i nekako smo se više okrenuli ka njemu - da ne doživi previše stresno tu veliku promenu, pa da usvoji osnovno ponašanje u školi, pa krenuo je domaći... i obaveze su se samo nizale. A naša beba, koja to više i nije, traži pažnju sama po sebi, pelenice, obroci, užinice, presvlačenje, pranje ruku po n-ti put, pa da ne propustimo njen razvoj - čitaj, slaži kocke i slagalice, pevaj, šetaj...
I onda vidimo da se srednje dete malo promenilo. Čas je povučenija, pa previše glasna, čas sporija, nespretnija, i to sve nekako u vreme kad moramo da posvetimo pažnju najstarijem i najmlađem članu.
Onda smo stali, svesni šta radimo i krenuli - biranje poklona za rođendan i žurkica u omiljenoj igraonici, pa su počele da nam dolaze drugarice, čitamo, bojimo zajedno bojankice, mazimo se. Polako se vraćala moja princeza. I onda je balet došao kao malina na šlag. Bravo, sad je sve došlo na svoje mesto.
A onda je jutros trebalo da dođe sa vrtićem u našu zgradu u posetu biblioteci. Stalno sam osluškivala, gvirila kroz prozor, trčala na terasu kad čujem dečiju graju, samo da ne propustim...
A uz sve to, rad domaćeg sa prvakom koji se otegao na dva sata, kuvanje ručka, igranje sa bebom, usisaj, obriši, spakuj za reciklažu, prostri i pakuj veš, puštaj mašinu i dolete podne.
I odjednom graja, to su oni! Istrčala sam na terasu da joj mahnem, videla vaspitačice, videla drugare, a gde je moja balerina? Gledala sam, tražila, a oni su polako odmicali... Brzo sam prebirala po glavi šta sam joj jutros ispeglala da obuče, smenjivala su se slova, crteži lepog ponašanja u školi, slagalice, Pepa prase, Maša i medved, šta ćemo za užinu... Ne, ne, bežite mi iz glave... Šta je ona obukla, zaboga, koju boju. Kakve helankice, jaknu ili prsluk... Nisam mogla da se setim... Tek kad su stigli do vrha brda videla sam njenu plavu kosicu kako se presijava na suncu, probala sam da mahnem ali sam i ja već bila predaleko... I onda je krenula mala bodljikava lopta da raste u grlu, dok nije potekla prva suza, a onda ništa nije moglo da ih zaustavi... Kakva sam ja to majka!!!
Zaboravila sam osnovnu stvar, šta sam obukla svom detetu! A šta da se izgubila, da je neko oteo, šta bih rekla... Ne znam kako mi dete trenutno izgleda...
A znam koliko bi bila srećna da sam joj mahala. Kako bi pokazivala svojim drugarima našu terasu sa cvećem i mamu koja maše, i bila ponosna što ima dokaz da živi u zgradi gde je biblioteka.
Danas sam pala ispit.. Biće ih još... Kao i ovakvih suza nemoći koje iskanem bar jednom mesečno.
A šta sam onda uradila? Stavila ruke na kukove, podigla glavu gore i zauzela pozu super heroja. I idemo dalje, mama...
Sinoć je moja starija princeza krenula na balet. Vratila se presrećna i prepuna utisaka i ponosno rekla da je od sada možemo zvati Angelina balerina.
Konačno vidim da joj okice sjaje i znam da je opet sve došlo na svoje mesto.
Poslednjih mesec dana malo je bila u zapećku. Princ je krenuo u prvi razred i nekako smo se više okrenuli ka njemu - da ne doživi previše stresno tu veliku promenu, pa da usvoji osnovno ponašanje u školi, pa krenuo je domaći... i obaveze su se samo nizale. A naša beba, koja to više i nije, traži pažnju sama po sebi, pelenice, obroci, užinice, presvlačenje, pranje ruku po n-ti put, pa da ne propustimo njen razvoj - čitaj, slaži kocke i slagalice, pevaj, šetaj...
I onda vidimo da se srednje dete malo promenilo. Čas je povučenija, pa previše glasna, čas sporija, nespretnija, i to sve nekako u vreme kad moramo da posvetimo pažnju najstarijem i najmlađem članu.
Onda smo stali, svesni šta radimo i krenuli - biranje poklona za rođendan i žurkica u omiljenoj igraonici, pa su počele da nam dolaze drugarice, čitamo, bojimo zajedno bojankice, mazimo se. Polako se vraćala moja princeza. I onda je balet došao kao malina na šlag. Bravo, sad je sve došlo na svoje mesto.
A onda je jutros trebalo da dođe sa vrtićem u našu zgradu u posetu biblioteci. Stalno sam osluškivala, gvirila kroz prozor, trčala na terasu kad čujem dečiju graju, samo da ne propustim...
A uz sve to, rad domaćeg sa prvakom koji se otegao na dva sata, kuvanje ručka, igranje sa bebom, usisaj, obriši, spakuj za reciklažu, prostri i pakuj veš, puštaj mašinu i dolete podne.
I odjednom graja, to su oni! Istrčala sam na terasu da joj mahnem, videla vaspitačice, videla drugare, a gde je moja balerina? Gledala sam, tražila, a oni su polako odmicali... Brzo sam prebirala po glavi šta sam joj jutros ispeglala da obuče, smenjivala su se slova, crteži lepog ponašanja u školi, slagalice, Pepa prase, Maša i medved, šta ćemo za užinu... Ne, ne, bežite mi iz glave... Šta je ona obukla, zaboga, koju boju. Kakve helankice, jaknu ili prsluk... Nisam mogla da se setim... Tek kad su stigli do vrha brda videla sam njenu plavu kosicu kako se presijava na suncu, probala sam da mahnem ali sam i ja već bila predaleko... I onda je krenula mala bodljikava lopta da raste u grlu, dok nije potekla prva suza, a onda ništa nije moglo da ih zaustavi... Kakva sam ja to majka!!!
Zaboravila sam osnovnu stvar, šta sam obukla svom detetu! A šta da se izgubila, da je neko oteo, šta bih rekla... Ne znam kako mi dete trenutno izgleda...
A znam koliko bi bila srećna da sam joj mahala. Kako bi pokazivala svojim drugarima našu terasu sa cvećem i mamu koja maše, i bila ponosna što ima dokaz da živi u zgradi gde je biblioteka.
Danas sam pala ispit.. Biće ih još... Kao i ovakvih suza nemoći koje iskanem bar jednom mesečno.
A šta sam onda uradila? Stavila ruke na kukove, podigla glavu gore i zauzela pozu super heroja. I idemo dalje, mama...
Нема коментара:
Постави коментар