Pretposlednjeg dana prošle godine provela sam poslednji dan na bivšem
radnom mestu. U toj firmi sam provela šest nedelja, biblijskih četrdeset
dana. Za to vreme duša stigne u raj, a moja je prošla kroz mini pakao.
Sad iz ove perspektive mi i ne izgleda tako strašno, ali tada mi je
svakako bilo.
Sećam se, kad sam dala otkaz, da sam radosna napustila poslovne prostorije, osetivši se ponovo slobodnom. Pratila su me dva para očiju, dvoje kolega koji su ostali zarobljeni u besmislu samovolje jednog tiranina. Tada sam obećala sebi da nikada više neću pristati da neko na mene povisi glas, pa taman se više nikad ne zaposlila.
Uz moj uslov da ću imati dovoljno vremena za svoju decu, uz fleksibilnije radno vreme, dodala sam i obaveznu prijatnu atmosferu. Želim da radim sa ljudima koji se smeju, koji se ne plaše i koji smeju međusobno da razgovaraju. Čak ću i platu da žrtvujem za sve te pogodnosti. Neću da budem plaćena a nesrećna, želim da radosna idem na posao pa makar radila za topli obrok i dve čokolade.
Odmah sam nakon praznika krenula da tražim posao. Nisam bila spremna da ostavim decu i molila sam Boga da ga ne nađem. S jedne strane sam sanjala sebe na radnom mestu a sa druge nisam želela da izađem iz toplog gnezda. Postajala sam sve nezadovoljnija, razapeta između dve ljubavi.
Bez posla, ulovljena u mrežu svakodnevnice, osećala sam kao da se gušim. Polako sam tonula u neki svoj mrak, menjala raspoloženja kao kameleon i svoje nezadovoljstvo razmazivala po drugima. Dani su mi tekli bez mnogo osmeha, iako sam imala mnogo razloga za sreću. Očaj i strepnja su se gomilali i gađali Najdraže nervozom i grubim rečima. Postajala sam loša ćerka, gora majka i najgora supruga. Sebi se uopšte nisam sviđala. To nije bio moj život i sebe kao domaćicu sa diplomom nisam volela. Znam, toliko je nezaposlenih u ovoj državi i ja sam se pravdala da sam jedna od njih. A potajno sam znala da nisam. Prekorite me, ali ja nisam želela da radim. A opet sam toliko sanjala da mi dani izgledaju drugačije. Ali nisam bila potpuno spremna da krenem u tu avanturu, morale su ostale kockice da se slože.
Odlagala sam uopšte pomisao da se vratim na posao. Sačekaću dok prođe rođendan maminog princa, pa idu Uskršnji praznici, pa ko će da radi leti po vrućini... Razlozi su se polako topili i na kraju mi je ostala samo organizacija princezinog rođendana. Nakon njega je osvanuo ponedeljak, ostala sam sama i shvatila da nemam više izgovora. Bilo je vreme. A i sama sa sobom nisam više mogla da se družim.
Sela sam i poslala svoju biografiju nekim odabranim firmama. Jedna mi je posebno zapala za oko, jer se zvala kao zvezda a meni nesuđenom astronomu je mnogo lepo zvučalo. Pozvali su me sutradan, otišla sam na razgovor i nakon mesec dana krenula da radim.
Sada sam ovde već mesecima, smejem se, uživam sa dragim ljudima a radim. Ni zbog koga ne drhtim, ne plašim se ustajanja i odlaska na posao. Čak i pevam svako jutro u kolima, pa zar to radi neko ko je nesrećan...
Zašto sam ovo napisala?
Setila sam se Koelja i konačno shvatila: da ako nešto želiš, cela se vasiona uroti da se to i ostvari. Samo je potrebno da se osmeliš, odlučiš i pred sobom postaviš jasan cilj. Kada zakoračiš ka njemu, ako je tvoje srce već tamo, nogama neće biti teško da tamo stignu.
Sećam se, kad sam dala otkaz, da sam radosna napustila poslovne prostorije, osetivši se ponovo slobodnom. Pratila su me dva para očiju, dvoje kolega koji su ostali zarobljeni u besmislu samovolje jednog tiranina. Tada sam obećala sebi da nikada više neću pristati da neko na mene povisi glas, pa taman se više nikad ne zaposlila.
Uz moj uslov da ću imati dovoljno vremena za svoju decu, uz fleksibilnije radno vreme, dodala sam i obaveznu prijatnu atmosferu. Želim da radim sa ljudima koji se smeju, koji se ne plaše i koji smeju međusobno da razgovaraju. Čak ću i platu da žrtvujem za sve te pogodnosti. Neću da budem plaćena a nesrećna, želim da radosna idem na posao pa makar radila za topli obrok i dve čokolade.
Odmah sam nakon praznika krenula da tražim posao. Nisam bila spremna da ostavim decu i molila sam Boga da ga ne nađem. S jedne strane sam sanjala sebe na radnom mestu a sa druge nisam želela da izađem iz toplog gnezda. Postajala sam sve nezadovoljnija, razapeta između dve ljubavi.
Bez posla, ulovljena u mrežu svakodnevnice, osećala sam kao da se gušim. Polako sam tonula u neki svoj mrak, menjala raspoloženja kao kameleon i svoje nezadovoljstvo razmazivala po drugima. Dani su mi tekli bez mnogo osmeha, iako sam imala mnogo razloga za sreću. Očaj i strepnja su se gomilali i gađali Najdraže nervozom i grubim rečima. Postajala sam loša ćerka, gora majka i najgora supruga. Sebi se uopšte nisam sviđala. To nije bio moj život i sebe kao domaćicu sa diplomom nisam volela. Znam, toliko je nezaposlenih u ovoj državi i ja sam se pravdala da sam jedna od njih. A potajno sam znala da nisam. Prekorite me, ali ja nisam želela da radim. A opet sam toliko sanjala da mi dani izgledaju drugačije. Ali nisam bila potpuno spremna da krenem u tu avanturu, morale su ostale kockice da se slože.
Odlagala sam uopšte pomisao da se vratim na posao. Sačekaću dok prođe rođendan maminog princa, pa idu Uskršnji praznici, pa ko će da radi leti po vrućini... Razlozi su se polako topili i na kraju mi je ostala samo organizacija princezinog rođendana. Nakon njega je osvanuo ponedeljak, ostala sam sama i shvatila da nemam više izgovora. Bilo je vreme. A i sama sa sobom nisam više mogla da se družim.
Sela sam i poslala svoju biografiju nekim odabranim firmama. Jedna mi je posebno zapala za oko, jer se zvala kao zvezda a meni nesuđenom astronomu je mnogo lepo zvučalo. Pozvali su me sutradan, otišla sam na razgovor i nakon mesec dana krenula da radim.
Sada sam ovde već mesecima, smejem se, uživam sa dragim ljudima a radim. Ni zbog koga ne drhtim, ne plašim se ustajanja i odlaska na posao. Čak i pevam svako jutro u kolima, pa zar to radi neko ko je nesrećan...
Zašto sam ovo napisala?
Setila sam se Koelja i konačno shvatila: da ako nešto želiš, cela se vasiona uroti da se to i ostvari. Samo je potrebno da se osmeliš, odlučiš i pred sobom postaviš jasan cilj. Kada zakoračiš ka njemu, ako je tvoje srce već tamo, nogama neće biti teško da tamo stignu.
