Prošla je skoro decenija otkada smo pravili spisak zvanica za svadbu. Spisak je bio poduži, a na njemu su se našli dragi ljudi sa kojima smo želeli da podelimo naš najlepši dan. Nije prošlo ni osam godina a sa tog spiska se na drugu stranu preselilo mnogo više nego što smo mogli da zamislimo.
Proteklih par nedelja, u razmaku od petnaest dana, otišle su još dve osobe u nadam se neke bolje predele. Kada se tako nešto iznenada dogodi uvek pomislimo kako je život glup i nepravedan, kako je nepredvidiv u svojoj neminovnosti. Ja shvatam da iako sam ih znala celog svog života, koliko sam ih u suštini slabo poznavala. Nisam nikada sela da sa njima popijem kafu, čak ne znam ni kakvu su kafu i da li su je uopšte pili. Uvek u nekoj žurbi i dogovorima da se vidimo, posetimo, pa pomerimo jer ima vremena drugi put. Očigledno da nam se taj drugi put neće više pružiti.
Zašto ovo pišem?
Zato što nisam stigla da se dovoljno ispričam sa njima, što ih nisam bolje upoznala i što se sa njima nisam oprostila do ponovnog susreta. Zato što sam ceo dan očekivala da mi jedan od njih čestita rodjendan kao što je uvek činio, i što sam danas želela onom drugom da čestitam rodjendan ja, da je tu.
Koliko uopšte svi mi stignemo da kažemo sve što želimo onima koji odlaze, da im kažemo koliko ih volimo i da će uvek biti u našem srcu i da ćemo misliti na njih. Ne kažemo, možda retko - ako se neko dugo oprašta, pa možda stignemo da kažemo delić onoga što smo naumili.
Da li se svima nasmešimo, da li svima oprostimo i za oproštaj zamolimo ili se često izvičemo, naljutimo, prebacimo i posvadjamo. Ne zagrlimo i ne poljubimo one koje volimo i koji vole nas. Znam, ne stignemo, kasnije ćemo, možda i nećemo jer ima vremena. Očigledno da ga nema dovoljno za sve. Premalo je vremena i za knjige koje bi trebalo pročitati, za mesta koje vredi posetiti i ljude koje bi trebalo upoznati.
Zato svi, hajdemo, uhvatimo dan, zagrlimo, poljubimo, nasmejmo se, upoznajmo se i volimo ljubavlju jačom od vremena. Jedino nam ona preostaje kad sve u prah i pepeo nestane.
