Noćas sam vas sanjala. Svi ste tu, sedimo u dvorištu i deca se igraju. Mi veliki uživamo na jesenjem suncu i planiramo gde ćemo svi zajedno na zimovanje. Tvoja tetka iznosi vruće lazanje, kakve samo ona ume da napravi, a koje ti obožavaš. Svi znamo, samo ih je zbog tebe spremila i puštamo te da uzmeš najlepše parče.
Naša najmlađa princeza ti trči u naručje i grli svoju nasmejanu tetku. Priča ti kako joj je bilo u jaslicama...
Budim se. Ti čak ni ne poznaješ našu malu princezu. Ona tebe nikad nije zagrlila, ne zna boju tvog glasa ni kako se zvonko smeješ. Rođena je godinu i po dana nakon vašeg odlaska...
Sanjam da smo svi zajedno na dečijem rođendanu. Klinci trče po igraonici, napravili smo maskenbal. Ti staješ u red sa devojčicama za crtanje po licu i naša starija princeza želi da oslika lice kao ti. Pokazuje ti nove plesne korake i prvi zub koji se klima.
Opet se budim. Ti ni ne znaš da je krenula na balet. Da si tu, možda bi ti šapnula šta želi od Zubić vile. Ali nisi, predaleko si...
Sanjam da smo na Adi. Dečaci, veliki i mali, bacaju kamenčiće u jezero, dok princeze prave tortu od peska. Ti i ja ih posmatramo i ispijamo najlepši hladni nes na makiškoj strani. Moj prvenac dotrčava i šapuće ti da se zaljubio u jednu Mašu. Pokazuje ti svoj prvi urađeni kontrolni i pohvalu od učiteljice.
Budim se. Znam da nikada nećeš čuti priču o njegovoj simpatiji. Ni videti sjaj u očima kad priča o školi. Previše si daleko...
Kada ste otišli preko okeana, odneli ste deo našeg srca. Viđaćemo se kad se snađete, rekli smo, a znali smo da nije baš tako. Nismo znali da li da tugujemo što ste otišli, da li da se radujemo što lepše živite ili da vam čestitamo na hrabrosti što ste odlučili da krenete od početka na skoro ceo dan leta avionom.
Izmešali ste nam osećanja kao što su momci već počeli da mešaju srpski i svoj novi maternji jezik.
Videćemo se kad se snađete, rekli smo. Vi ste se posle početnih trogodišnjih muka, snašli. Mi izgleda još uvek nismo. Nama je i dalje potreban popriličan broj plata da bismo došli do vas. Skajp, vajber i Fejsbuk nam nisu više dovoljni. Mada i kad se čujemo, ne znamo šta da se pitamo. Šta ima novo? Ima svašta, novi nam je svaki dan, odakle da krenemo, pa nam je nekako lakše da kažemo - ništa. Sve po starom. A znamo da propuštate sve, kao što i mi propuštamo sve vaše novosti. I sve uspehe i neuspehe, treninge i školske ocene, prve ljubavi i Zubić vile. A uskoro će i daljina učiniti svoje pa ćemo se i sve ređe nalaziti na zajedničkom ostrvu sna. Ako još uvek sanjate na srpskom...
Naša najmlađa princeza ti trči u naručje i grli svoju nasmejanu tetku. Priča ti kako joj je bilo u jaslicama...
Budim se. Ti čak ni ne poznaješ našu malu princezu. Ona tebe nikad nije zagrlila, ne zna boju tvog glasa ni kako se zvonko smeješ. Rođena je godinu i po dana nakon vašeg odlaska...
Sanjam da smo svi zajedno na dečijem rođendanu. Klinci trče po igraonici, napravili smo maskenbal. Ti staješ u red sa devojčicama za crtanje po licu i naša starija princeza želi da oslika lice kao ti. Pokazuje ti nove plesne korake i prvi zub koji se klima.
Opet se budim. Ti ni ne znaš da je krenula na balet. Da si tu, možda bi ti šapnula šta želi od Zubić vile. Ali nisi, predaleko si...
Sanjam da smo na Adi. Dečaci, veliki i mali, bacaju kamenčiće u jezero, dok princeze prave tortu od peska. Ti i ja ih posmatramo i ispijamo najlepši hladni nes na makiškoj strani. Moj prvenac dotrčava i šapuće ti da se zaljubio u jednu Mašu. Pokazuje ti svoj prvi urađeni kontrolni i pohvalu od učiteljice.
Budim se. Znam da nikada nećeš čuti priču o njegovoj simpatiji. Ni videti sjaj u očima kad priča o školi. Previše si daleko...
Kada ste otišli preko okeana, odneli ste deo našeg srca. Viđaćemo se kad se snađete, rekli smo, a znali smo da nije baš tako. Nismo znali da li da tugujemo što ste otišli, da li da se radujemo što lepše živite ili da vam čestitamo na hrabrosti što ste odlučili da krenete od početka na skoro ceo dan leta avionom.
Izmešali ste nam osećanja kao što su momci već počeli da mešaju srpski i svoj novi maternji jezik.
Videćemo se kad se snađete, rekli smo. Vi ste se posle početnih trogodišnjih muka, snašli. Mi izgleda još uvek nismo. Nama je i dalje potreban popriličan broj plata da bismo došli do vas. Skajp, vajber i Fejsbuk nam nisu više dovoljni. Mada i kad se čujemo, ne znamo šta da se pitamo. Šta ima novo? Ima svašta, novi nam je svaki dan, odakle da krenemo, pa nam je nekako lakše da kažemo - ništa. Sve po starom. A znamo da propuštate sve, kao što i mi propuštamo sve vaše novosti. I sve uspehe i neuspehe, treninge i školske ocene, prve ljubavi i Zubić vile. A uskoro će i daljina učiniti svoje pa ćemo se i sve ređe nalaziti na zajedničkom ostrvu sna. Ako još uvek sanjate na srpskom...
Нема коментара:
Постави коментар