Vojvotkinja i san o Kanađanki

Noćas sam vas sanjala. Svi ste tu, sedimo u dvorištu i deca se igraju. Mi veliki uživamo na jesenjem suncu i planiramo gde ćemo svi zajedno na zimovanje. Tvoja tetka iznosi vruće lazanje, kakve samo ona ume da napravi, a koje ti obožavaš. Svi znamo, samo ih je zbog tebe spremila i puštamo te da uzmeš najlepše parče.
Naša najmlađa princeza ti trči u naručje i grli svoju nasmejanu tetku. Priča ti kako joj je bilo u jaslicama...

Budim se. Ti čak ni ne poznaješ našu malu princezu. Ona tebe nikad nije zagrlila, ne zna boju tvog glasa ni kako se zvonko smeješ. Rođena je godinu i po dana nakon vašeg odlaska...

Sanjam da smo svi zajedno na dečijem rođendanu. Klinci trče po igraonici, napravili smo maskenbal. Ti staješ u red sa devojčicama za crtanje po licu i naša starija princeza želi da oslika lice kao ti. Pokazuje ti nove plesne korake i prvi zub koji se klima.

Opet se budim. Ti ni ne znaš da je krenula na balet. Da si tu, možda bi ti šapnula šta želi od Zubić vile. Ali nisi, predaleko si...

Sanjam da smo na Adi. Dečaci, veliki i mali, bacaju kamenčiće u jezero, dok princeze prave tortu od peska. Ti i ja ih posmatramo i ispijamo najlepši hladni nes na makiškoj strani. Moj prvenac dotrčava i šapuće ti da se zaljubio u jednu Mašu. Pokazuje ti svoj prvi urađeni kontrolni i pohvalu od učiteljice.

Budim se. Znam da nikada nećeš čuti priču o njegovoj simpatiji. Ni videti sjaj u očima kad priča o školi. Previše si daleko...

Kada ste otišli preko okeana, odneli ste deo našeg srca. Viđaćemo se kad se snađete, rekli smo, a znali smo da nije baš tako. Nismo znali da li da tugujemo što ste otišli, da li da se radujemo što lepše živite ili da vam čestitamo na hrabrosti što ste odlučili da krenete od početka na skoro ceo dan leta avionom.
Izmešali ste nam osećanja kao što su momci već počeli da mešaju srpski i svoj novi maternji jezik.

Videćemo se kad se snađete, rekli smo. Vi ste se posle početnih trogodišnjih muka, snašli. Mi izgleda još uvek nismo. Nama je i dalje potreban popriličan broj plata da bismo došli do vas. Skajp, vajber i Fejsbuk nam nisu više dovoljni. Mada i kad se čujemo, ne znamo šta da se pitamo. Šta ima novo? Ima svašta, novi nam je svaki dan, odakle da krenemo, pa nam je nekako lakše da kažemo - ništa. Sve po starom. A znamo da propuštate sve, kao što i mi propuštamo sve vaše novosti. I sve uspehe i neuspehe, treninge i školske ocene, prve ljubavi i Zubić vile. A uskoro će i daljina učiniti svoje pa ćemo se i sve ređe nalaziti na zajedničkom ostrvu sna. Ako još uvek sanjate na srpskom...

Vojvotkinja i jaslice po treći put

Koliko je to pola sata? 30 minuta?  1800 sekundi? A koliko dugo bi trebalo da brojim? Koliko je to treptaja? Koliko da udahnem? A da uzdahnem? Koliko cigala može da se izbroji na kući, koliko redova crepa? Kroz ulicu je prošlo 12 belih, 7 sivih i 3 crna automobila. Dva psa su protrčala i jedna siva mačka.

Koliko je to pola sata za jednu malu glavicu? Da li je to kao pola jabuke ili mandarine? I koliko crtaća Pepe može da se odgleda za to vreme?
I gde je ta moja mama, sigurno me je zauvek ostavila...

Tri puta sam slala tatu u rat. Tri puta šaljem decu na privikavanje u jaslice. Osećanje je približno isto.
Srce se cepa na najsitnije komade, kao kad kristalna vaza padne na pločice. Uz tresak...

Ko nije slao dete prvi put u jasle, jednostavno ne može ni da zamisli kako je to. U sobu punu uplakane dece, ja bi trebalo sa osmehom da spustim svoje i da očekujem da ono radosno uđe. I ja da se nasmešim, mahnem i odem. Možda u crtaću, a možda čak ni tamo.

Četiri puta sam obišla oko zgrade, pogazila lišće po dvorištu i prebrojala majstore na skelama preko puta. Iz dvospratne bele kuće dopirali su plač, krici i ridanje dece. Među svim tim glasovima pokušavala sam da čujem njen. Neka devojčica doziva mamu, mora da je ona. Neko vrišti, sad je sigurno ona...

Ističe 29. minut i ja trčim uz stepenice. Prolazim pored nekoliko otvorenih vrata i vidim male uplakane oči, slinave nosiće.  Plač se smenjuje kao sirena hitne pomoći i vatrogasci. Šta li mene čeka? Spremam vlažne maramice da obrišem musavo lice i kucam. Vrata otvara nasmejana vaspitačica i doziva moju princezu. Ona se zaigrala, ugleda me i pokazuje na bebu u kolicima koja gura. I smeje se...
Ne mogu da verujem...

E mama, mama... Ovo privikavanje ćeš ti ipak teže podneti nego ona...

Vojvotkinja i tri mala ranca

Bio jednom jedan mali plavi ranac sa medom. Jednoga dana krenuo je u jaslice. Tamo je bio mnogo tužan i sam. Rešio je da sačeka mali crveni ranac sa bubamarom da malo poraste i da mu se pridruži.
Krenuli su zajedno, mali plavi ranac sa medom i mali crveni ranac sa bubamarom. Rasli su, prerasli jaslice i krenuli u vrtić. Mali plavi ranac sa medom je porastao u malo veći narandžasti ranac sa bagerom i krenuo u predškolsko. Mali crveni ranac sa bubamarom je ostao u vrtiću, ali i dalje je išao zajedno sa malo većim narandžastim rancem sa bagerom. Odjednom, malo veći narandžasti ranac sa bagerom je porastao i krenuo u prvi razred i pretvorio se u veliki žuti ranac sa Minionom. Mali crveni ranac sa bubamarom je porastao i pretvorio se u malo veći plavi ranac sa Elzom i Anom i krenuo u predškolsko. Više nisu bili zajedno. Tugovao je malo veći plavi ranac sa Anom i Elzom, ostao je sam. Tada mu je veliki žuti ranac sa Minionom rekao: “Ne budi tužan. Uskoro će ti se pridružiti mali roze ranac sa bubamarom”. I tako i bi.
Sada veliki žuti ranac sa Minionom ide u prvi razred, malo veći plavi ranac sa Anom i Elzom ide u predškolsko, a mali ranac sa bubamarom je danas krenuo u jaslice.
Srećno im bilo!

Vojvotkinja i Angelina balerina

Ili zbog čega sam danas plakala

Sinoć je moja starija princeza krenula na balet. Vratila se presrećna i prepuna utisaka i ponosno rekla da je od sada možemo zvati Angelina balerina.
Konačno vidim da joj okice sjaje i znam da je opet sve došlo na svoje mesto.

Poslednjih mesec dana malo je bila u zapećku. Princ je krenuo u prvi razred i nekako smo se više okrenuli ka njemu - da ne doživi previše stresno tu veliku promenu, pa da usvoji osnovno ponašanje u školi, pa krenuo je domaći... i obaveze su se samo nizale. A naša beba, koja to više i nije, traži pažnju sama po sebi, pelenice, obroci, užinice, presvlačenje, pranje ruku po n-ti put, pa da ne propustimo njen razvoj - čitaj, slaži kocke i slagalice, pevaj, šetaj...

I onda vidimo da se srednje dete malo promenilo. Čas je povučenija, pa previše glasna, čas sporija, nespretnija, i to sve nekako u vreme kad moramo da posvetimo pažnju najstarijem i najmlađem članu.
Onda smo stali, svesni šta radimo i krenuli - biranje poklona za rođendan i žurkica u omiljenoj igraonici, pa su počele da nam dolaze drugarice, čitamo, bojimo zajedno bojankice, mazimo se. Polako se vraćala moja princeza. I onda je balet došao kao malina na šlag. Bravo, sad je sve došlo na svoje mesto.

A onda je jutros trebalo da dođe sa vrtićem u našu zgradu u posetu biblioteci. Stalno sam osluškivala, gvirila kroz prozor, trčala na terasu kad čujem dečiju graju, samo da ne propustim...
A uz sve to, rad domaćeg sa prvakom koji se otegao na dva sata, kuvanje ručka, igranje sa bebom, usisaj, obriši, spakuj za reciklažu, prostri i pakuj veš, puštaj mašinu i dolete podne.

I odjednom graja, to su oni! Istrčala sam na terasu da joj mahnem, videla vaspitačice, videla drugare, a gde je moja balerina? Gledala sam, tražila, a oni su polako odmicali... Brzo sam prebirala po glavi šta sam joj jutros ispeglala da obuče, smenjivala su se slova, crteži lepog ponašanja u školi, slagalice, Pepa prase, Maša i medved, šta ćemo za užinu... Ne, ne, bežite mi iz glave... Šta je ona obukla, zaboga, koju boju. Kakve helankice, jaknu ili prsluk... Nisam mogla da se setim... Tek kad su stigli do vrha brda videla sam njenu plavu kosicu kako se presijava na suncu, probala sam da mahnem ali sam i ja već bila predaleko... I onda je krenula mala bodljikava lopta da raste u grlu, dok nije potekla prva suza, a onda ništa nije moglo da ih zaustavi... Kakva sam ja to majka!!!
Zaboravila sam osnovnu stvar, šta sam obukla svom detetu! A šta da se izgubila, da je neko oteo, šta bih rekla... Ne znam kako mi dete trenutno izgleda...

A znam koliko bi bila srećna da sam joj mahala. Kako bi pokazivala svojim drugarima našu terasu sa cvećem i mamu koja maše, i bila ponosna što ima dokaz da živi u zgradi gde je biblioteka.

Danas sam pala ispit.. Biće ih još... Kao i ovakvih suza nemoći koje iskanem bar jednom mesečno.

A šta sam onda uradila? Stavila ruke na kukove, podigla glavu gore i zauzela pozu super heroja. I idemo dalje, mama...

Vojvotkinja i Buridanovo magare

Dete sam prosvetnih radnika iz provincije, što bi od samog početka značilo da sam naučena da se ponašam u skladu sa svojim položajem. To je podrazumevalo da budem poslušna, lepo vaspitana i uzorna. Da budem odličan đak, najbolji mogući ali da se ne ističem previše i ne iskačem nekim neprimerenim ponašanjem. Zbog loših ocena i bežanja sa časova nije ni bilo potrebe da brinu, ali na pušenje, alkohol ili isprobavanje opijata nisam ni smela pomisliti. Mada ni za tim nisam nešto žudela. Možda neka tetovažica ili pirsing na obrvi, jedino mi je to padalo na pamet. Od toga sam brzo odustala posle preklinjanja moje mame i upozorenja da ću ostati siroče jer će oni naprasno umreti od stida i sramote. I tako prođoše moje tinejdžerske godine sa neišaranim telom, bez pirsinga, sa odličnim ocenama i bez ijednog neopravdanog izostanka. Ali bez i tog isticanja nekako sam osećala da sam drugačija. Dok su se deca igrala napolju ja sam čitala po knjigu dnevno i igrala se barbikama kad su moje drugarice krenule da izlaze u grad. Išla na kik boks kad se išlo na žurke, i pisala ljubavne pesme simpatijama dok su moje drugarice jurile momke. I sve nekako naopako od aktuelnog i drugačije od onih kraj mene. I nekako uvek stoički podnosila podsmehe onih istih a od mene drugačijih.

A sada gledam svog sina i vidim da je on isti krst poneo na leđima. Njegovi drugari trče za loptom a moj Ferdinand bere cveće, vršnjaci drže plastične pištolje i svemirske puške a on njihovim roditeljima objašnjava razliku između parne i dizel lokomotive. Ulazi u prodavnicu i tako glasno kaže "Dobar dan", da mu svi prisutni kao po komandi odgovore. Hvala, molim, izvoli, naučio je sa godinu dana. A onda vidim kako se uljudno javlja drugarima, kako ih iskreno grli i rukuje se, i zasmeta mi kada ga ti isti ignorišu, ismevaju ga i rugaju se. Znam, deca su, ali vide oni da je on drugačiji a različitost se ne prašta, ma koliko mala bila.

A onda smo pre par godina imali primer vršnjačkog nasilja. Zaigrala se deca pa počela da golicaju mog prvenca, pa je onda neko stavio ručice oko njegovog vrata i svi krenuli da ga dave. A on je samo ležao i čekao da završe. Nije se ni branio. Izvinjavala se vaspitačica i mame redom, a mi nismo nikog krivili osim nas. Zato što ga nismo naučili da se brani, a opet šta da kažemo - udari, gurni, povredi kad te povređuju - pa ne ide to. Šta, učiti ga da bude nasilan u ovom surovom svetu?
Koji je plast sena veći za moje magare i koji će mu bolje doneti u životu?
Sada je krenuo u prvi razred i šta da ga posavetujemo? Da li da i dalje bude drag, lepo vaspitan i da ga učimo da ne povređuje, da ne napada, da ne vređa. Da i dalje nastavi da grli drugare i fino se javlja.
Ili da bude bahat, da ne dozvoli da ga bilo ko dirne, da pokaže zube i bori se. Da vrati, da drekne i da ne bude žrtva nego predator. Da se nekako uklopi. Da bude deo većine ili da se zajedno sa manjinom protiv vetrenjača bori.

Ne znam, izgleda mi lepši ovaj levi plast sena. Ili je istina negde između.