Vojvotkinja i zvezda iz Južnog trougla

Pretposlednjeg dana prošle godine provela sam poslednji dan na bivšem radnom mestu. U toj firmi sam provela šest nedelja, biblijskih četrdeset dana. Za to vreme duša stigne u raj, a moja je prošla kroz mini pakao. Sad iz ove perspektive mi i ne izgleda tako strašno, ali tada mi je svakako bilo.

Sećam se, kad sam dala otkaz, da sam radosna napustila poslovne prostorije, osetivši se ponovo slobodnom. Pratila su me dva para očiju, dvoje kolega koji su ostali zarobljeni u besmislu samovolje jednog tiranina. Tada sam obećala sebi da nikada više neću pristati da neko na mene povisi glas, pa taman se više nikad ne zaposlila.

Uz moj uslov da ću imati dovoljno vremena za svoju decu, uz fleksibilnije radno vreme, dodala sam i obaveznu prijatnu atmosferu. Želim da radim sa ljudima koji se smeju, koji se ne plaše i koji smeju međusobno da razgovaraju. Čak ću i platu da žrtvujem za sve te pogodnosti. Neću da budem plaćena a nesrećna, želim da radosna idem na posao pa makar radila za topli obrok i dve čokolade.

Odmah sam nakon praznika krenula da tražim posao. Nisam bila spremna da ostavim decu i molila sam Boga da ga ne nađem. S jedne strane sam sanjala sebe na radnom mestu a sa druge nisam želela da izađem iz toplog gnezda. Postajala sam sve nezadovoljnija, razapeta između dve ljubavi.

Bez posla, ulovljena u mrežu svakodnevnice, osećala sam kao da se gušim. Polako sam tonula u neki svoj mrak, menjala raspoloženja kao kameleon i svoje nezadovoljstvo razmazivala po drugima. Dani su mi tekli bez mnogo osmeha, iako sam imala mnogo razloga za sreću. Očaj i strepnja su se gomilali i gađali Najdraže nervozom i grubim rečima. Postajala sam loša ćerka, gora majka i najgora supruga. Sebi se uopšte nisam sviđala. To nije bio moj život i sebe kao domaćicu sa diplomom nisam volela. Znam, toliko je nezaposlenih u ovoj državi i ja sam se pravdala da sam jedna od njih. A potajno sam znala da nisam. Prekorite me, ali ja nisam želela da radim. A opet sam toliko sanjala da mi dani izgledaju drugačije. Ali nisam bila potpuno spremna da krenem u tu avanturu, morale su ostale kockice da se slože.

Odlagala sam uopšte pomisao da se vratim na posao. Sačekaću dok prođe rođendan maminog princa, pa idu Uskršnji praznici, pa ko će da radi leti po vrućini... Razlozi su se polako topili i na kraju mi je ostala samo organizacija princezinog rođendana. Nakon njega je osvanuo ponedeljak, ostala sam sama i shvatila da nemam više izgovora. Bilo je vreme. A i sama sa sobom nisam više mogla da se družim.

Sela sam i poslala svoju biografiju nekim odabranim firmama. Jedna mi je posebno zapala za oko, jer se zvala kao zvezda a meni nesuđenom astronomu je mnogo lepo zvučalo. Pozvali su me sutradan, otišla sam na razgovor i nakon mesec dana krenula da radim.

Sada sam ovde već mesecima, smejem se, uživam sa dragim ljudima a radim. Ni zbog koga ne drhtim, ne plašim se ustajanja i odlaska na posao. Čak i pevam svako jutro u kolima, pa zar to radi neko ko je nesrećan...

 
Zašto sam ovo napisala?

Setila sam se Koelja i konačno shvatila: da ako nešto želiš, cela se vasiona uroti da se to i ostvari. Samo je potrebno da se osmeliš, odlučiš i pred sobom postaviš jasan cilj. Kada zakoračiš ka njemu, ako je tvoje srce već tamo, nogama neće biti teško da tamo stignu.

Vojvotkinja i šest noći snova i košmara

Od kada sam prvi put zatrudnela pre nešto više od četiri godine, nisam imala celu noć sna. Prvi put sam celu noć prespavala kad smo ostavili decu sredinom prošlog novembra na dva dana. To je bila ujedno i prva noć bez dece i mislila sam da ću je mnogo teže podneti. Podnela ju je teško samo moja leva strana tela jer je potpuno utrnula od nepomeranja. Ne sećam se da sam ikada zaspala i probudila se, ne pomerivši se u toku noći. Moje telo je jednostavno vapilo za snom bez prekidanja. 

Sledeći put se ponovo dogodilo letos i to dva puta po dve noći. I više nikad. Do prošle nedelje. 

Kako sam počela da radim pre dve nedelje, san mi je bio izuzetno potreban. Deca su navikla da lepo vreme provode na selu, a kako mama nije radila mesecima unatrag, uvek sam bila uz njih. Protekle nedelje su prognozirali sunčane dane i u nedelju smo spakovali decu odveli ih kod babe i dede. Njima je bilo lepo, nisu se ni setili mame i tate, zaokupljeni silnim aktivnostima. Igranje u pesku po ceo dan, vožnja bicikla, ljuljaška, šaranje kredama po betonu, trčanje po lišću, igranje loptama po travi, branje cveća, jurcanje za leptirima i bubamarama, i na kraju sve začinjeno mužom koze predveče, naterali bi i mene da zaboravim na sve brige. A ja sam brinula da li ćemo im nedostajati, da li će plakati, da li će i jedni i drugi baba i deda moći da na nekoliko dana zamene nas nezamenljive. A oni tri dana kod jednih i tri dana kod drugih, samo bi se povremeno setili da u jednom Belom gradu imaju roditelje. 

Mi smo posle mnogo godina uživali. Vođeni strašnom grižom savesti jer smo napustili decu, morali smo da nadoknadimo odlascima u bioskop i gledanjem filmova i serija. Proživeli smo ponovo naše dane pre dolaska dece, odlazili smo u kafiće i restorane, šetali i zagledali izloge, i nijednom nismo pogledali na sat. Nismo nigde žurili jer nas kod kuće niko nije čekao. Potajno smo jedno od drugog, i Najdraži i ja, zavirivali u dečiju sobu, samo da pomazimo pogledom njihove igračke i udahnemo njihov miris. Istina, mnogo su nam nedostajali, ali ja nijednom za tih šest dana nisam želela da čujem njihove glasiće. Pod izgovorom da bih možda rastužila decu, brzo bih završavala razgovor, uz knedlu u grlu i gušenjem od suza. Po navici bih pred spavanje ipak prošetala do njihove sobe da vidim da se nisu otkrili, i setivši se da nema nikog, uvek namestila neku nakrenutu igračku. 

Što se spavanja tiče, isto kao i prvi put. Legnem i probudim se, ne ustajem iz kreveta do jutra. Snovi su bili posebna priča, jurila sam za decom, sanjala da ih tražim, čak sam u polusnu čula i da me zovu. Jedan san je baš bio upečatljiv, jer sam sanjala da samo ja vidim dete koje se šeta po sobi. Sanjala sam da me je probudilo šuškanje sina koji se igra a znam da je kod mojih. I pričam sa detetom a Najdraži me pita sa kim razgovaram. Ja podižem dete i pokazujem ga, a on tvrdi da ništa nemam u rukama. Tada sam se probudila uz jako lupanje srca i shvatila koliko mi nedostaju. 

Ma, sve je to lepo, i izlasci sa Najdražim, i celonoćno snevanje, čak i gledanje televizije sa pojačanim tonom i puštanje muzike u ponoć, ali ne vredi. Ja sam od onih koji naviju sat ranije pa deset puta stisnu "snooz" pre nego što ustanu. Stalnim buđenjem i padanjem u san, imam osećaj da više spavam. A ustvari čak spavam i manje nego da samo ustanem kad sat zazvoni. Tako i sa ovim mojim spavanjem na rate. Oni se bude sedam puta u toku noći iz vrlo različitih razloga i retko kad imam problema da odmah zaspim. I onda sanjam. Svaki put. Mnogo više nego kad spavam u kontinuitetu. Lepe snove, vesele i uvek u boji. Jer znam da su tu, na par metara od mene. Ovih šest noći sam iznova sanjala crno-bele filmove, uz muziku Hičkoka na temu E.A.Poa. I nijedna četkica nije mogla da na njih nanese boju sve dok ih ponovo nisam videla...

I zato sve dajem, sve svoje sate spavanja, samo da ih slušam kako noću blizu mene dišu. 

Vojvotkinja prvi put sa decom na moru ili slatka patnja

 Ko je gledao film Lajanje na zvezde, znaće o čemu pričam: ekskurzija i Batina replika - "Tko nije vodio decu na zagrebački velesajam taj ne zna što je patnja". Parafraziraću - ko nije vodio decu na more, a posebno dvo i trogodišnjaka, taj zaista ne zna šta je patnja. I to patnja duga deset dana.

 
Ko nas je pratio ovih dana na satelitskom snimku, primetio je čudno kretanje strelica. Tri strelice bi išle u jednom smeru, a četvrta u suprotnu stranu, onda bi se jedna strelica odvojila pa krenula ka četvrtoj. Pa druga, na kraju i ona prva, i onda bi svi nastavili u smeru četvrte. Jedno deset metara, pa opet sve iz početka. Plaža je bila udaljena od apartmana oko 100m, dva minuta laganog hoda. Nama je put obično trajao oko 10min, i to ako baš žurimo. Svaki kamen bi bio šutnut, svaku bubu smo ispratili kući, zavirilo bi se u svako dvorište, i pomirisano bi bilo svako cveće. Uz obavezne pesme - "eeee neću na plažu" i "eeee neću u vodu", kao i omiljeni hit ovog leta - "eeee mama nosi me". Ne tata. Mama. Mama je vešto izbegavala nošenje, trčala po ulici da joj stignu senku, igrala šuge, tražila da nose nju umesto ona njih... Uz petsto kesa, ležaljki, igračaka za kopanje i naduvane morske flote, mami i tati je još u naručju nedostajao jedan paket od dvanaest ili šesnaest kilograma. Patnja stanovnika male ulice je trajala dok ne stignemo do plaže, a pošto smo redovno bili prvi na istoj - mnogi od njih su bili probuđeni našim "eeee neću..."

 Na plaži druga priča. Maminoj princezi smeta pesak na bosim nogicama. Zamislite, lepi se za stopala i bocka. Hoće da ide bosa ali kamenčići žuljaju. A u vodu neće jer je mokra. I kvasi joj prestolonasledničke prstiće. Puna torba igračaka, mišića, šlaufa i raznoraznih plovila je ostala nepokvašena. A i mi smo baš preterali sa tolikim izborom, ja kao mala sam imala samo jedne mišiće i to drečavo roze. E i njih smo poneli. Od osam pari mišića, mamin mali princ je nosio samo jedne sa slonom i kucom. Za šlauf nije hteo ni da čuje, a ni za ostalo. Mamina princeza je puštala visoko C pri pokušaju da joj bilo kakvu gumu stavimo na telo. U nadi da će se voziti a da se ne skvasi, kupili smo i mali čamac koji je ona birala. Sa "libicama", a ni to nije htela iako smo par puta pokušali da ga porinemo. Nismo mnogo navaljivali, i ostala bi da se igra na plaži. Srećom plaža je bila ogromna, red peska, red kamenčića, red šljunka, pa sve mešano, milina jedna. Bilo je kopanja po celi bogovetni dan. Mamin princ bi dan započinjao igrom na pesku uz "bip, bip" - jer tako bager kaže. Ulazio je u vodu, ali samo do kolena i bacao se na talase. Svaki pokušaj da ga uvedemo u malo dublje bi bio propraćen vriskom, stezanjem nosioca za gušu i zarivanjem nokata u vrat. Plaše se deca velike vode, a na Adi su se potpuno drugačije ponašali. Lokalpatriote, pa to ti je. A velika deca, ko deca. Nisu izlazila iz vode, dok neko dete ne pozove da popravimo "bagel" ili dodamo sok, vodu ili neku grickalicu. Talasi su često bili veliki, i uz dečiju redovnu vrisku, dodavali smo našu kad naiđe veliki talas ili nas još veći poklopi.

Što se hrane tiče to je bila posebna priča. Više nikada neću da nosim, kuvam i spremam hranu ja. Odsada samo restoran ili hotelska hrana. Sve što sam spremila, nisu baš prihvatili sa oduševljenjem, mada sebe baš ne smatram lošom kuvaricom. Jedva čekam da se vrate na ručak u vrtiću, pa ako izvoljevaju da ih bar ne slušam. Četiri puta smo sebi dozvolili avanturu zvanu restoran. Prvi put nas je koštalo kamiona sa dva bagera i kineskom barbikom koja gura bebu u kolicima. Beba je trajala pet minuta jer je pala na zemlju i neki ker koji se tuda motao je zgrabio i odneo u nepoznatom pravcu. Večera je prošla odlično, mnogo bolje nego što smo se plašili. Pohvala za mamine anđele, bili su divni, i to nas je, avaj, nateralo da još tri puta ponovimo podvig. Kažem podvig, jer bi nam trebalo dati orden za stoičko izdržavanje ostala tri obroka u ugostiteljskim objektima. Drugi put, ohrabreni lepim ponašanjem naše dece, kročismo u restoran na palačinke - jer su oni to tražili. Donosili su nam jednu po jednu, vrelu, žilavu i sa prelivom od čokolade, palačinku koja nije baš bila onakva kakvom su je oni zamišljali. Posle prvog zalogaja rekli su bljak, i više ih ništa nije moglo zadržati za stolom. Boravak smo završili ubrzo jer je mamina princeza uspela da padne sa stolice na glavu, pravo na stočić i tanjir sa palačinkom. Do sobe sam joj skidala čokoladu iz kose i izvlačila nešto što je trebalo da bude mleveni badem i lešnik. Palačinke su nam srećom zapakovali. Treći put smo išli na ribu i mamin princ je odbijao da sedne za sto. Video je neke drugare kako se igraju i uporno pokušavao da im se priključi. Objašnjavao im je bezuspešno na srpskom kako njegov bager kopa, kako kamion kipuje pesak, ali oni za dve glave viši od njega - potpuno su ga ignorisali. Kako su drugari bili na oko pedesetak metara udaljeni od našeg stola, jedan od nas je trčao za njim i dovlačio ga da bar pojede neki zalogaj. Ribu smo svarili i pre nego što smo je pojeli ali sve pohvale za uslugu vlasnika taverne. Četvrti put je bio i najstrašniji. Usluga u restoranu zastrašujuća, za svaki dolazak im je trebalo između 5 i 10min. Za ljude sa malom decom ti minuti izgledaju kao sati. Dok su došli, pa doneli meni, pa dok smo naručili, pa je onda počeo pljusak i više nismo imali kud. Decu je dodatno unervozila kiša i bili su kao zveri u kavezu. Istrčavali su izvan tendi, upadali u bare, kisnuli pa se opet vraćali. Na stolice su se popeli i sišli trocifreni broj puta. Hrana ih je malo zaustavila u istraživanju okoline, ali i između zalogaja bi malo prošetali po taverni. Dodatnu nervozu nas velikih su unosili ogromni psi koji su se šetali između stolova. Sve mogu da razumem, ali pse koji su veličine teleta da šetaju po bašti restorana, zure svojim velikim očima u tanjire i mašu dlakavim repovima po stolovima - e to ne mogu da prihvatim. Beži, džibe i marš, nisu razumeli na srpskom, a ostali gosti su nas čudno gledali i bacali hranu tim kerberima. Jeste, izgledali smo kao najgori mrzitelji životinja ali samo smo mi imali decu koju su ti psi mogli da pojedu kao dezert. Avanturu smo završili opet sa zapakovanom hranom.

Možda zvuči da se samo žalim, a ustvari, mi smo se baš lepo proveli. Uživali smo u blagom suncu, lepoj plaži i čistoj vodi. Kopali smo sa decom po pesku, jurili se po plaži i pravili zamkove i tvrđave. Kule smo pravili hiljadu puta dnevno samo da bi princ prešao bagerom preko njih ili ih princeza srušila svojom nogicom. Iskupali smo se za celu plažu, jer je bila hladnija voda i bili smo među retkima koji su hrabro uletali od ranog jutra. Samo onaj hladni nes na plaži je bio dovoljan da se osetimo predivno. Osmeh naše dece, cika i vriska od radosti, nisu se mogli meriti ni sa kakvom srećom na svetu. Iako smo beskonačno puta ponovili i sebi i deci, da nas more više neće videti dok ne postanu punoletni, već sad sanjamo neke daleke plaže. Stigli smo kući pre par sati, još se prva tura veša nije osušila, a već smo poželeli da spakujemo one vlažne kupaće i krenemo na put. Svo četvoro, naravno, pa makar nam patnja trajala i petnaest dana.

Vojvotkinja prvi put sa decom na moru - priprema i put



Sanjali smo more godinama. Nama velikima je ovo bila peta godina bez slane vode i šuma talasa, a deca nisu išla uopšte. Znali smo još u januaru da ćemo ići u septembru, ali gde i kako smo ostavili da odlučimo na leto. Došao je i avgust a mi još uvek nismo smislili ništa. Tek kad smo izvadili pasoše za decu, koja je sama po sebi bila avantura sa čekanjem u redu i slikanjem malih pundravaca, krenuli smo u potragu. 

Prva ideja je bila all inclusive u Grčkoj u nekom hotelu sa 3-4*. Naravno kad smo sabrali troškove, oduzeli smo se. Onda je pao izbor na Tursku, isto sve ali avionom. Ne, ne, ne dolazi u obzir. Čekanje na aerodromu dva sata, pa put avionom, pa transport do hotela, pa u povratku sve isto. Znajući moju decu, preselo bi nam još do ulaska u krilaticu i katapultirali bi nas već negde iznad Kaluđerice. Onda smo rešili da idemo u Bugarsku i Zlatni pesak, ali put od oko 2000km tamo i natrag, bi bio previše i za Bilba Baginsa. Vratili smo se na Grčku, i put automobilom, i na ono što ja nikada nisam volela - apartmanski smeštaj. 

Moj pojam odmora je hotel - drugi kuva, pere i sprema, a ja uživam. Sama ideja da ja to isto radim onda kada bi trebalo da se odmaram me je užasavala. Ali za više dobro - pristadoh. A onda sebi obećah da ću kad se vratimo staviti tašniče na rame, ostaviti Najdražeg i anđele same i otići na odmor sama, ili bar na vikend. Ali sam sigurna da će to biti jedna kafa od dva sata sa nekom od drugarica za kafenisanje. Za jednu mamu sa punim radnim vremenom i preveliki luksuz...


Pakovanje sam obavljala nedelju dana pred polazak i kao samozvana kraljica spiskova nisam ništa zaboravila - osim onoga što s namerom nisam htela da ponesem. Nismo baš bili paradajz turisti - voće, povrće i meso nisam ni planirala da nosim. Sve ostalo sam ponela, pa bar za prvih nekoliko dana. A osećam da ću pola da vratim u svoj Beli grad. 


Planirali smo da krenemo najkasnije do 5, ali nam princeza nije dozvolila da spavamo cele noći. Posle nepunih sat spavanja uz šetnju po sobi i tumbanje po krevetu, ustali smo u 3 i krenuli već u 15 do 4. Do granice nas je pratila magla i sitna kiša. U Makedoniji je već bilo lepše i sa samo jednom pauzom parkirali smo se ispred apartmana posle 8.5h puta. Moram da pohvalim anđele, jer su celo putešestvije bili divni. Do naše granice su spavali, a ostatak puta gledali crtaće i pevali sa nama.

A onda je usledio šok - padala je sitna kiša, oblaci su prekrili nebo kao da će da pada sneg. Bilo je hladno, duvao je i vetar. Ako će ovako da bude svih deset dana, bolje da se odmah vratimo - ostalo je dovoljno sendviča čak do Novog Sada. Soba nije bila spremna, pa smo čekali jos dva sata. Uzalud smo žurili, ipak je nekako trebalo da odspavamo do 5. Kad smo ušli u sobu, nabrzaka smo se presvukli i bukvalno odjurili na plažu. Ma okupaćemo se pa sve da balvani padaju sa neba. Voda je bila hladna, ali bistra, mogla bi da se pije da je neko nije posolio. Plaža kao stvorena za mog malog bageristu i malu kamiondžijku ( ili kako se sad po novom kaže ženski kamiondžija) - pesak, šljunak, kamenčići... Pravi mali raj za celu mašineriju koju smo dovukli preko dve granice. Biće kopanja sve do Kine... Oblaci su se polako povukli i nismo ni primetili kada je plaža sinula u potpunom sjaju. Sunce nam je poželelo dobrodošlicu na naš prvi zajednički odmor sa decom.

Vojvotkinja i suze u vrtiću

Juče sam odvela decu u vrtić posle četiri i po meseca pauze. Ne zna se kome je bilo teže, da li njima  - posebno maminom prvencu ili meni. A verovatno je bilo teško i onima koji su sve to slušali - komšije u zgradi, prolaznici na ulici i drugi roditelji koji su doveli svoje mališane. Vaspitačice potpuno oguglale na dečiju vrisku i plač, samo su se smeškale.

Mamina princeza je dobila obećanje da će proslaviti rođendan u vrtiću sa drugarima i bila je spremna. Stavila je rančić na leđa, vrtela svoju haljinicu i začuđeno gledala u velikog batu koji se opirao. Mamin princ je uvek shvatao vrtić kao neku vrstu kazne i sada je bežao po kući napola obučen. Ništa nije pomagalo - ni molbe, ni pretnje, ni ucene. Bukvalno smo ga uneli u auto i odneli u vrtić. Plakao je on, plakala je i princeza kad je videla potpuno nove vaspitačice - a plakala je i mama. Sve dok nismo otišli dovoljno daleko da izgubimo iz vidokruga zgradu okruglih prozora.

 Pozvala sam vaspitačicu da proverim kako su, koja reče da su se smirili vrlo brzo. Igraju se, pevaju i lepo jedu. Super, da nisam pozvala - plakala bih ceo dan ogrnuta užasnom grižom savesti.

Tako je bilo i svih prethodnih puta. Kada je prvi put polazio u vrtić pre dve godine - svi smo preplakali te dve nedelje. Ispisali smo ga posle petnaest dana jer nam je u kuću sa jednomesečnom bebom doneo neki gadan virus. Pod izgovorom da je beba u kući odlučili smo da čeka sledeću godinu i da malo poraste.

Prošle godine je mama krenula da radi i morali su u vrtić. Samo njihov plač bih čula sve do ulice (verovatno sam od tuge umišljala) i sama razmazivala maskaru do stanice. Srećom padala je kiša tih dana pa sam imala lepo opravdanje što sam musava.

Jutros isto, samo malo blaža varijanta. Možda nisu čule sve komšije u zgradi kao juče. Kao da ga dajemo na usvajanje preko sedam mora.

Ali nisu sve suze zle.

Juče su bile i suze radosnice. Svo troje ih iskanusmo na pod hodnika. Kada sam došla po njih posle samo četiri sata, moja deca su mi poletela u zagrljaj. Oboje srećni i od radosti plaču. Princeza se otima od vaspitačice i trči mi u susret, mamin princ dotrčava i grli nas obe. Pokušava da kaže nešto ali se zagrcne od sreće posle svake reči.

"Mama, pa ti si došla po mene. Mama, ti si došla po nas. Nisi nas zaboravila. Hvala ti, mama, što si došla" - reče moj sin sa svoje tri i po godine. A meni srce samo što ne puče od nekih jakih pomešanih osećanja.

Uopšte nije lako biti majka...

Vojvotkinja i hvatanje dana

Prošla je skoro decenija otkada smo pravili spisak zvanica za svadbu. Spisak je bio poduži, a na njemu su se našli dragi ljudi sa kojima smo želeli da podelimo naš najlepši dan. Nije prošlo ni osam godina a sa tog spiska se na drugu stranu preselilo mnogo više nego što smo mogli da zamislimo.

Proteklih par nedelja, u razmaku od petnaest dana, otišle su još dve osobe u nadam se neke bolje predele. Kada se tako nešto iznenada dogodi uvek pomislimo kako je život glup i nepravedan, kako je nepredvidiv u svojoj neminovnosti. Ja shvatam da iako sam ih znala celog svog života, koliko sam ih u suštini slabo poznavala. Nisam nikada sela da sa njima popijem kafu, čak ne znam ni kakvu su kafu i da li su je uopšte pili. Uvek u nekoj žurbi i dogovorima da se vidimo, posetimo, pa pomerimo jer ima vremena drugi put. Očigledno da nam se taj drugi put neće više pružiti.

Zašto ovo pišem?

Zato što nisam stigla da se dovoljno ispričam sa njima, što ih nisam bolje upoznala i što se sa njima nisam oprostila do ponovnog susreta. Zato što sam ceo dan očekivala da mi jedan od njih čestita rodjendan kao što je uvek činio, i što sam danas želela onom drugom da čestitam rodjendan ja, da je tu.

Koliko uopšte svi mi stignemo da kažemo sve što želimo onima koji odlaze, da im kažemo koliko ih volimo i da će uvek biti u našem srcu i da ćemo misliti na njih. Ne kažemo, možda retko - ako se neko dugo oprašta, pa možda stignemo da kažemo delić onoga što smo naumili.

 Da li se svima nasmešimo, da li svima oprostimo i za oproštaj zamolimo ili se često izvičemo, naljutimo, prebacimo i posvadjamo. Ne zagrlimo i ne poljubimo one koje volimo i koji vole nas. Znam, ne stignemo, kasnije ćemo, možda i nećemo jer ima vremena. Očigledno da ga nema dovoljno za sve. Premalo je vremena i za knjige koje bi trebalo pročitati, za mesta koje vredi posetiti i ljude koje bi trebalo upoznati.

Zato svi, hajdemo, uhvatimo dan, zagrlimo, poljubimo, nasmejmo se, upoznajmo se i volimo ljubavlju jačom od vremena. Jedino nam ona preostaje kad sve u prah i pepeo nestane.

Vojvotkinja i po bregu sneg

 Ovo nije priča o plavima, žutima ili crvenima - narod uvek ima vlast kakvu zaslužuje jer je sam izabrao. Oni koji gube imaju pravo da se ljute, sledeći put za nauk, pa da se bolje organizujemo.

Možemo da hvalimo ili kritikujemo vlast kako se ponašala u vreme poplava. Možda mislimo da bi neko to sve mogao bolje, možda bi mi na tim mestima nešto uradili mudrije - ko zna, a možda bi bilo još gore.

Nisam za rešenje da se bira manje zlo kad se ide na izbore, već kao što reče jedan moj profesor - u kokošinjcu je uvek glavni najlepši i najsnažniji petao - jer ga koke biraju. Same su posle krive ako jaja nisu dobra.

Ovo nije priča o svim ružnim stvarima koje su isplivale, ima ko će time da se pozabavi. Bar se nadam da ima. Kad ispari voda pod ovim junskim suncem, ostaće dosta mulja i štroke koje bi trebalo počistiti. Ako ne počiste oni koji bi trebalo - neko će se već naći. Onaj gore će na kraju sve nas dočekati s metlom.

Ovo je priča o herojima. Onima koji su spasavali, onima koji su se spasli i onima koji se nisu spasli.

Ovo je priča o onima koji su spasavali, uskačući u hladnu i prljavu vodu, rizikujući svoj život, noćima i danima, po nepoznatim ulicama, po mraku i kiši. Spasli su na stotine života, bodrili, hranili i branili. Hvala im i duboko im se na hrabrosti i ljudskosti klanjam.

Ovo je priča o onima koji su spaseni, koji su sve izgubili, čije su uspomene nestale, čiji su porodični albumi ostali da plutaju razlivenih slika. Koji su preživeli strahotu, u mraku slušali huk vode koja nadire, ne znajući da li će ugledati dan. Neka sa svim stvarima koje ovih dana izbacuju iz svojih podbulih kuća, ostave iza sebe i sva sećanja na užas koji ih je zadesio.

Ovo je priča i o onima koji se nisu spasli. Pedeset jedno srce je prestalo da kuca, pedeset jedna zvezda se na nebu upalila. Nemoćni, suvise spori da pobegnu podivljaloj bujici, previše voleli da bi voljenog ostavili, istrgnuti iz naručja, otplivali kroz mrak i tamu ka svetlosti.

Iz sve ove nesreće izroni i nešto dobro - pokazaše se i novi heroji. Muka nas iznenadi i probudi mlade junake. A mislili smo da je omladina lenja, nezainteresovana, da samo igra igrice i gubi vreme. O kako smo se samo divno prevarili. Ustali su, okupili su se, organizovali. Pokazali su kako umeju da rade kad imaju motiv i neki viši cilj.

Pokazali smo se u ovoj nesreći svi. Izbacila je poplava mnogo više od prljave vode i mulja, izroniše Srbi, ujediniše se i pokrenuše. Lepo kažu da ne pada sneg da prekrije breg već da zveri pokažu trag.

A zverčice i pokazaše svoje tragove, odvojiše bogati od svoga bogatstva, odvoji sirotinja od svoje nemaštine... I nahraniše se gladna usta, napojiše se žedni i obukoše mokri, goli i bosi. Neko je dao dosta, neko samo poslao poruku, svako koliko je mogao, Onaj gore je sve video. Čak i one koji pokušaše da iskoriste tudju tugu i muku - ali ovo nije priča o njima. Redak je onaj što ne pruži, ne dade svoju snagu i ne ponudi svoju hranu, vodu pa čak i svoje mleko.

Ujedini nas bombardovanje, pokrenu nas mala Tijana i poplave nas podigoše na noge. Zar je potrebna velika nesreća pa da Srbi pokažu koliko su veliki i koliko su ljudi...

Kad bi samo zauvek ostali ovde gde smo se na lestvici vrline popeli, ali da više ne pada po bregu sneg...

Vojvotkinja u dečijoj bolnici

U mom savršenom svetu dečije bolnice i klinike ne bi trebalo da ikad budu sagradjene. Deca ne bi nikad mogla da se razbole. Čak ni od kijavice. Prehlade bi bile dozvoljene posle osamnaeste a ostale obične bolesti posle pedesete. O ozbiljnim oboljenjima ni ne pričam, ona jednostavno ne postoje.

U mom savršenom svetu decu može da zaboli tiba samo ako su se prejela čokolade i slatkiša, i da im bude muka od previše bombona. I ništa više. Deca mogu da se ubodu samo na trn i to ako beru bobičasto voće ili ružu za mamu. Špricevi i igle se koriste samo za bake i deke.  Braunile, injekcije i infuzije nisu za dečije tanke ručice.

U mom savršenom svetu bebe se radjaju u terminu, vesele i nasmejane, ne primaju čak ni vakcine jer ne postoje bolesti koje bi mogle da dobiju.

U mom savršenom svetu ja nikada ne bih mogla da već jedanaestu noć uspavljujem dete u gvozdenom bolničkom krevetu. Da gledam decu prikačenu na cevčice i igle, i slušam slične zastrašujuće priče majki. Pored mene nikada ne bi mogla da prodju deca sa maramom na glavi koja prikriva nedostatak kosice.
Biopsija nije reč koju bi trebalo da čuju osetljive dečije uši. Rečnik dece ne sadrži skraćenice EBV, CMV, ALT, AST  ni CRP. Virus je reč samo za računar a bakterija loše izgovorena baterija za igračku.

U mom savršenom svetu moje veselo i razigrano dete ne bi bilo malaksalo i pospano, oboreno u krevet od nekog sićušnog virusa koji već danima ne želi da nam otkrije svoje ime.

U mom savršenom svetu deca nikada, nikada nisu bolesna... 

Vojvotkinja onima koje će se prepoznati

Da li si nekad imala osećaj da se mrviš iznutra? Da se rasipaš na sitne čestice koje ni najjači vihor ne može da uskovitla i spoji. Uprkos svojoj neizmernoj sreći, zdravlju svojih najmilijih i ljubavi Najdražeg, osećaš da ti nešto nedostaje. Neki tanušni deo koji bi sve svezao u celinu. Ne znaš da li je to Nešto, neka stvar koja ti nedostaje ili Neko, iako su oko tebe samo najdivniji ljudi koje obožavaš.

Lutaš po romanima i zbirkama pesama, tražiš nagoveštaj među rečima i rimama. Zaviruješ iza žbunja i gviriš po zamračenim prolazima. Ne propuštaš predstave, podnevne projekcije i premijere. Prelećeš po kanalima, osluškuješ radio, uvek ti je otvorena stranica sa internet pretraživačem...
Postaješ sumnjiva ljudima na ulici jer sve zagledaš, unosiš se u lica, nudiš osmeh u zamenu za znak. Ali ni traga...

Pitaš se da li bi trebalo da dozvoliš ponovo starim osećajima da pređu granice i usele se u tvoje snove. Onda dođe noć i počneš da sanjaš. Tražiš Čarobnjaka da ga moliš za pomoć. Ti, koja si obećala i njemu i sebi da ga nikada nijednim migom nećeš prizvati. Iako si svih ovih godina osećala svaku njegovu bol i radost, osmehivala se odjednom donetim njegovim osmesima i iz čista mira iskanula suzu, znajući da tamo negde on tuguje. Nikada nisi mogla prekinuti niti koje su vas spajale, ponete iz nekih pradavnih vremena. I sada želiš da ga moliš za pomoć...

Misliš da će ti pomoći da nađeš sitni trunak koji bi sabrao tvoj svet. Kao kad je velikom mostu osnov jedan kamen, tako i ti tražiš svoj kamenčić.

Čarobnjak ti dolazi u snove. Prvo samo kao senka, preleti brzo tako da ga uhvatiš samo krajičkom oka. Igra se sa tobom noćima. Ponekad ti dođe u san i ćuti, samo se osmehuje. Već počinje da te zamara potraga, dan ne donosi znake a i sada se Čarobnjak ni malo ne trudi da ti pomogne. Samo te sve više zbunjuje i počinješ da očajavaš.

Ne raduju te više sunčevi zraci kada ti namignu kroz krošnje parka. Ptice te nerviraju jer ti svaki njihov cvrkut liči na rugalicu. Isti glumci u pozorištima, iste reči po stihovima, iste šarene slike. Noću ne želiš da zaspiš jer si ljuta na Čarobnjaka.

Onda, jedne noći bez mnogo utvara u sobi, prepuštaš se snu. Dočekuje te Čarobnjak sa svojim širokim osmehom koji ti tako dobro znaš. Pruža ti ruke, nestaješ u njegovom zagrljaju i dalje očajna, jer te ni u snu taj očaj ne napušta. Čarobnjak ti šapuće nešto, ljubi te u čelo i počinje da se smeje. Ne onim svojim grubim  i prezrivim osmehom, ni onim kada čuje šalu, nije ni onaj kada te zadirkuje... Smeh ti odjednom zvuči tako poznato. Pa Čarobnjak se smeje kao beba. Pomisliš da je sada stvarno preterao, kad odjednom, sve ti biva jasno.

Svetlost izgoni tamne obrise, i sve pesme i slike, svi ljudi koje srećeš, sve ti ukazuje na tvoj mali trun. Osećaš pod pupkom tanane leptiriće i sada znaš. Blaženo se osmehuješ i nežno ljubiš Najdražeg. Šapućeš mu tajnu koju ti je otkrio Čarobnjak i vaš smeh obasjava svet.

Dobićete bebu!

Vojvotkinja sanja

Sanjala sam divan san...

Probudila sam se rano ujutru.
Spremam se za posao, otvaram plakar i tražim šta da obučem. Obući ću onaj Lunin komplet, mesecima sam ga snevala i konačno je moj. Ma nisam ni pitala za cenu - samo sam ga probala i platila.
Obuvam se, uzimam tašnu. Ne, ova se ne slaže sa cipelama. Uzimam drugu - fantastičan spoj.
Ljubim decu i muža, još uvek spavaju.
Izlazim iz stana.

Sanjala sam divan san...

Krećem na posao.
Službeni auto me čeka na parkingu.
Svratiću do kancelarije po neka dokumenta i da pozdravim kolege.
Danas idem na put. Banat je divan u proleće, prošaran je najlepšim bojama. Put do Vršca znam napamet i unapred se radujem vožnji kroz ljubljenu ravnicu.
Danas bi trebalo i da potvrdim agenciji za letovanje i uplatim produženi vikend. Vodimo klince u akva park u Aranđelovac, Hotel Izvor. Kažu da je predivno u ovo doba godine.

Sanjala sam divan san...

Vraćam se sa posla, svraćam po klince u vrtić. Još uvek nam je ostao dobar deo dana za igru i šetnju. Sačekaćemo tatu i nastavljamo da se igramo i mazimo.

Sanjala sam divan san...

A onda sam se probudila.

Hemofarme, svako dobro ti želim...

Vojvotkinja i posao snova

I onda se pojavio ON - jedan među desetinama sličnih oglasa. Potpuno sam i zaboravila da sam konkurisala na njega. Niko me nije pozvao na razgovor već mesecima, čak počinjem pomalo da sumnjam da svi poslodavci imaju nekog lovca koji hvata i briše moje mejlove.

Pozvala sam neki propušteni poziv, (mada ovih dana to baš i ne činim jer pokušavam da izbegnem top šopove i stranačke aktiviste) i veoma se iznenadila. Poznata kompanija, odlično radno mesto i mene pozivaju na testiranje i razgovor. I otišla sam...

Kako sam zakoračila u zgradu tako sam se oduševila, mnoštvo mladih ljudi prijatne spoljašnjosti koji užurbano prolaze, svi u nekoj divnoj poslovnoj frci. Odmah sam dobila želju da pitam koji je moj računar i ugao stola i krećem da radim iz ovih stopa. Deca su u vrtiću, ma javiću nekome da ih izbavi pre mraka :)

Ljubazna dama me je povela u kancelariju i usput pitala da li sam nekada radila Tomasa. Ja potpuno omamljena atmosferom, setila se samo lokomotive Tomasa sa prijateljima i poče u glavi da mi se vrti pesma sa uvodne špice crtaća...

Popunila sam neki od onih testova ličnosti gde se uvek plašim da će od mene ispasti neki prikriveni psihopata i manijakalni ubica (moram da prestanem da gledam Fox crime pod hitno!). Ko zna šta će o meni pokazati ovaj Tomas :)

Posle testa uđoh na razgovor sa dve vrlo ljubazne i prijatne gospođe. Sada pomislih da sanjam jer radno mesto kao da je neko krojio po meni. Kao da su rešili da se našale i stvorili poziciju samo za moju malenkost. Sve je fantastično - radna zaduženja, radno vreme, uslovi, pa čak i plata... Nema čak ni ali...

Na sve sam pristala i zamalo da ih pitam da li mogu odmah da počnem da radim...

Na žalost, oni mene to nisu pitali.

Sad čekam, rekoše - javiće se... Do tada, igram se sa mojim jarićima.

Vojvotkinja o tuzi, jaretu i parama

A sada, ta moja čudna tuga... Nije to depresija, niti trenutak sete, ovo je nešto što me već duže muči. Kida me i cepa kao nogom zakačenu flanelsku posteljinu. Raspadam se od tuge...

Trenutno ne radim. Bila sam zaposlena svih ovih godina a onda su došla deca. Trudnička i porodiljska puta dva i onda sam se tako lepo navikla na vreme sa svojim andjelima. I trebalo bi krenuti ponovo na posao... I krenula sam... i brže - bolje pobegla...
Kako da uzmem to dragoceno vreme i bacim ga nekim poslodavcima, vozačima gradskog prevoza i neraspoloženim prodavcima u marketima? Oni su sada ovako mali i ove trenutke ako propustim - nikada neću moći da nadoknadim.

Znam, nisam ja jedina mama koja radi i ima decu, i koja bi trebalo da radi od 9 do 17h i dodje kući u 18 - 19h. Da poslužim večeru i spremim za spavanje.

 TO nije moj život i ne želim tako da ga provedem.

Ne mogu da zamislim da deset sati moju decu čuvaju stranci. Smeju se sa njima, ljute se na njih i maze ih. Koliko god bile divne te devojke i žene, koliko god obožavale moju decu i ona njih.. Ma, koliko god ja imala poverenja u njih - one jednostavno nisam JA.

A ja, opet, želim da radim. Vapim za radom, za poslom, za radnim zadacima i poslovnim sastancima. Imam energiju ludaka i mislim da ću moći da pomeram planine kad budem krenula na posao. Volim ovo čime se bavim i želim da se usavršavam u ovoj oblasti. I tražim posao i idem na razgovore i pregovore. Oduševljavam se uslovima i obećavam najboljeg radnika kojeg su ikada imali. I potajno se nadam da će mi ponuditi radno vreme do 14 - 15h. Nije mi teško da ustanem i u 4 ujutru ako će to značiti da će moja deca biti kući malo posle 15h.

Ali  - NEPRAVDA - reče Kalimero, i bi tako prokleto u pravu! Ne može i jare i pare!

Ostaje da ovih dana uživam sa svojim divnim andjelima i čekam poziv za posao. Do ponovnog zaposlenja i tuge za izgubljenim trenucima sa malim miševima.

Dok ne nadjem i jare i pare!

Vojvotkinja i neka čudna tuga

Ja sam Vojvotkinja. Imam 35 godina i diplomirani sam inženjer. Imam muža i dvoje prelepe male dece. Živimo u glavnom gradu. Imamo odskora naš stan, naša kola i kredite za još jedan život. Imam mamu i tatu, jednu baku i jednog dedu. Zdravi smo, Bogu hvala. Imam malo više od pet godina radnog staža i desetak  godina radnog iskustva. Imam svoje zube i nekoliko sedih. Sve u svemu, jedna srećna žena. A zašto sam onda toliko tužna...