Vojvotkinja sanja

Sanjala sam divan san...

Probudila sam se rano ujutru.
Spremam se za posao, otvaram plakar i tražim šta da obučem. Obući ću onaj Lunin komplet, mesecima sam ga snevala i konačno je moj. Ma nisam ni pitala za cenu - samo sam ga probala i platila.
Obuvam se, uzimam tašnu. Ne, ova se ne slaže sa cipelama. Uzimam drugu - fantastičan spoj.
Ljubim decu i muža, još uvek spavaju.
Izlazim iz stana.

Sanjala sam divan san...

Krećem na posao.
Službeni auto me čeka na parkingu.
Svratiću do kancelarije po neka dokumenta i da pozdravim kolege.
Danas idem na put. Banat je divan u proleće, prošaran je najlepšim bojama. Put do Vršca znam napamet i unapred se radujem vožnji kroz ljubljenu ravnicu.
Danas bi trebalo i da potvrdim agenciji za letovanje i uplatim produženi vikend. Vodimo klince u akva park u Aranđelovac, Hotel Izvor. Kažu da je predivno u ovo doba godine.

Sanjala sam divan san...

Vraćam se sa posla, svraćam po klince u vrtić. Još uvek nam je ostao dobar deo dana za igru i šetnju. Sačekaćemo tatu i nastavljamo da se igramo i mazimo.

Sanjala sam divan san...

A onda sam se probudila.

Hemofarme, svako dobro ti želim...

Vojvotkinja i posao snova

I onda se pojavio ON - jedan među desetinama sličnih oglasa. Potpuno sam i zaboravila da sam konkurisala na njega. Niko me nije pozvao na razgovor već mesecima, čak počinjem pomalo da sumnjam da svi poslodavci imaju nekog lovca koji hvata i briše moje mejlove.

Pozvala sam neki propušteni poziv, (mada ovih dana to baš i ne činim jer pokušavam da izbegnem top šopove i stranačke aktiviste) i veoma se iznenadila. Poznata kompanija, odlično radno mesto i mene pozivaju na testiranje i razgovor. I otišla sam...

Kako sam zakoračila u zgradu tako sam se oduševila, mnoštvo mladih ljudi prijatne spoljašnjosti koji užurbano prolaze, svi u nekoj divnoj poslovnoj frci. Odmah sam dobila želju da pitam koji je moj računar i ugao stola i krećem da radim iz ovih stopa. Deca su u vrtiću, ma javiću nekome da ih izbavi pre mraka :)

Ljubazna dama me je povela u kancelariju i usput pitala da li sam nekada radila Tomasa. Ja potpuno omamljena atmosferom, setila se samo lokomotive Tomasa sa prijateljima i poče u glavi da mi se vrti pesma sa uvodne špice crtaća...

Popunila sam neki od onih testova ličnosti gde se uvek plašim da će od mene ispasti neki prikriveni psihopata i manijakalni ubica (moram da prestanem da gledam Fox crime pod hitno!). Ko zna šta će o meni pokazati ovaj Tomas :)

Posle testa uđoh na razgovor sa dve vrlo ljubazne i prijatne gospođe. Sada pomislih da sanjam jer radno mesto kao da je neko krojio po meni. Kao da su rešili da se našale i stvorili poziciju samo za moju malenkost. Sve je fantastično - radna zaduženja, radno vreme, uslovi, pa čak i plata... Nema čak ni ali...

Na sve sam pristala i zamalo da ih pitam da li mogu odmah da počnem da radim...

Na žalost, oni mene to nisu pitali.

Sad čekam, rekoše - javiće se... Do tada, igram se sa mojim jarićima.

Vojvotkinja o tuzi, jaretu i parama

A sada, ta moja čudna tuga... Nije to depresija, niti trenutak sete, ovo je nešto što me već duže muči. Kida me i cepa kao nogom zakačenu flanelsku posteljinu. Raspadam se od tuge...

Trenutno ne radim. Bila sam zaposlena svih ovih godina a onda su došla deca. Trudnička i porodiljska puta dva i onda sam se tako lepo navikla na vreme sa svojim andjelima. I trebalo bi krenuti ponovo na posao... I krenula sam... i brže - bolje pobegla...
Kako da uzmem to dragoceno vreme i bacim ga nekim poslodavcima, vozačima gradskog prevoza i neraspoloženim prodavcima u marketima? Oni su sada ovako mali i ove trenutke ako propustim - nikada neću moći da nadoknadim.

Znam, nisam ja jedina mama koja radi i ima decu, i koja bi trebalo da radi od 9 do 17h i dodje kući u 18 - 19h. Da poslužim večeru i spremim za spavanje.

 TO nije moj život i ne želim tako da ga provedem.

Ne mogu da zamislim da deset sati moju decu čuvaju stranci. Smeju se sa njima, ljute se na njih i maze ih. Koliko god bile divne te devojke i žene, koliko god obožavale moju decu i ona njih.. Ma, koliko god ja imala poverenja u njih - one jednostavno nisam JA.

A ja, opet, želim da radim. Vapim za radom, za poslom, za radnim zadacima i poslovnim sastancima. Imam energiju ludaka i mislim da ću moći da pomeram planine kad budem krenula na posao. Volim ovo čime se bavim i želim da se usavršavam u ovoj oblasti. I tražim posao i idem na razgovore i pregovore. Oduševljavam se uslovima i obećavam najboljeg radnika kojeg su ikada imali. I potajno se nadam da će mi ponuditi radno vreme do 14 - 15h. Nije mi teško da ustanem i u 4 ujutru ako će to značiti da će moja deca biti kući malo posle 15h.

Ali  - NEPRAVDA - reče Kalimero, i bi tako prokleto u pravu! Ne može i jare i pare!

Ostaje da ovih dana uživam sa svojim divnim andjelima i čekam poziv za posao. Do ponovnog zaposlenja i tuge za izgubljenim trenucima sa malim miševima.

Dok ne nadjem i jare i pare!