Ko je gledao film Lajanje na zvezde, znaće o čemu pričam: ekskurzija i
Batina replika - "Tko nije vodio decu na zagrebački velesajam taj ne zna što je patnja". Parafraziraću - ko nije vodio decu na more, a posebno dvo i
trogodišnjaka, taj zaista ne zna šta je patnja. I to patnja duga deset
dana.
Ko nas je pratio ovih dana na satelitskom snimku, primetio je čudno kretanje strelica. Tri strelice bi išle u jednom smeru, a četvrta u suprotnu stranu, onda bi se jedna strelica odvojila pa krenula ka četvrtoj. Pa druga, na kraju i ona prva, i onda bi svi nastavili u smeru četvrte. Jedno deset metara, pa opet sve iz početka. Plaža je bila udaljena od apartmana oko 100m, dva minuta laganog hoda. Nama je put obično trajao oko 10min, i to ako baš žurimo. Svaki kamen bi bio šutnut, svaku bubu smo ispratili kući, zavirilo bi se u svako dvorište, i pomirisano bi bilo svako cveće. Uz obavezne pesme - "eeee neću na plažu" i "eeee neću u vodu", kao i omiljeni hit ovog leta - "eeee mama nosi me". Ne tata. Mama. Mama je vešto izbegavala nošenje, trčala po ulici da joj stignu senku, igrala šuge, tražila da nose nju umesto ona njih... Uz petsto kesa, ležaljki, igračaka za kopanje i naduvane morske flote, mami i tati je još u naručju nedostajao jedan paket od dvanaest ili šesnaest kilograma. Patnja stanovnika male ulice je trajala dok ne stignemo do plaže, a pošto smo redovno bili prvi na istoj - mnogi od njih su bili probuđeni našim "eeee neću..."
Na plaži druga priča. Maminoj princezi smeta pesak na bosim nogicama. Zamislite, lepi se za stopala i bocka. Hoće da ide bosa ali kamenčići žuljaju. A u vodu neće jer je mokra. I kvasi joj prestolonasledničke prstiće. Puna torba igračaka, mišića, šlaufa i raznoraznih plovila je ostala nepokvašena. A i mi smo baš preterali sa tolikim izborom, ja kao mala sam imala samo jedne mišiće i to drečavo roze. E i njih smo poneli. Od osam pari mišića, mamin mali princ je nosio samo jedne sa slonom i kucom. Za šlauf nije hteo ni da čuje, a ni za ostalo. Mamina princeza je puštala visoko C pri pokušaju da joj bilo kakvu gumu stavimo na telo. U nadi da će se voziti a da se ne skvasi, kupili smo i mali čamac koji je ona birala. Sa "libicama", a ni to nije htela iako smo par puta pokušali da ga porinemo. Nismo mnogo navaljivali, i ostala bi da se igra na plaži. Srećom plaža je bila ogromna, red peska, red kamenčića, red šljunka, pa sve mešano, milina jedna. Bilo je kopanja po celi bogovetni dan. Mamin princ bi dan započinjao igrom na pesku uz "bip, bip" - jer tako bager kaže. Ulazio je u vodu, ali samo do kolena i bacao se na talase. Svaki pokušaj da ga uvedemo u malo dublje bi bio propraćen vriskom, stezanjem nosioca za gušu i zarivanjem nokata u vrat. Plaše se deca velike vode, a na Adi su se potpuno drugačije ponašali. Lokalpatriote, pa to ti je. A velika deca, ko deca. Nisu izlazila iz vode, dok neko dete ne pozove da popravimo "bagel" ili dodamo sok, vodu ili neku grickalicu. Talasi su često bili veliki, i uz dečiju redovnu vrisku, dodavali smo našu kad naiđe veliki talas ili nas još veći poklopi.
Što se hrane tiče to je bila posebna priča. Više nikada neću da nosim, kuvam i spremam hranu ja. Odsada samo restoran ili hotelska hrana. Sve što sam spremila, nisu baš prihvatili sa oduševljenjem, mada sebe baš ne smatram lošom kuvaricom. Jedva čekam da se vrate na ručak u vrtiću, pa ako izvoljevaju da ih bar ne slušam. Četiri puta smo sebi dozvolili avanturu zvanu restoran. Prvi put nas je koštalo kamiona sa dva bagera i kineskom barbikom koja gura bebu u kolicima. Beba je trajala pet minuta jer je pala na zemlju i neki ker koji se tuda motao je zgrabio i odneo u nepoznatom pravcu. Večera je prošla odlično, mnogo bolje nego što smo se plašili. Pohvala za mamine anđele, bili su divni, i to nas je, avaj, nateralo da još tri puta ponovimo podvig. Kažem podvig, jer bi nam trebalo dati orden za stoičko izdržavanje ostala tri obroka u ugostiteljskim objektima. Drugi put, ohrabreni lepim ponašanjem naše dece, kročismo u restoran na palačinke - jer su oni to tražili. Donosili su nam jednu po jednu, vrelu, žilavu i sa prelivom od čokolade, palačinku koja nije baš bila onakva kakvom su je oni zamišljali. Posle prvog zalogaja rekli su bljak, i više ih ništa nije moglo zadržati za stolom. Boravak smo završili ubrzo jer je mamina princeza uspela da padne sa stolice na glavu, pravo na stočić i tanjir sa palačinkom. Do sobe sam joj skidala čokoladu iz kose i izvlačila nešto što je trebalo da bude mleveni badem i lešnik. Palačinke su nam srećom zapakovali. Treći put smo išli na ribu i mamin princ je odbijao da sedne za sto. Video je neke drugare kako se igraju i uporno pokušavao da im se priključi. Objašnjavao im je bezuspešno na srpskom kako njegov bager kopa, kako kamion kipuje pesak, ali oni za dve glave viši od njega - potpuno su ga ignorisali. Kako su drugari bili na oko pedesetak metara udaljeni od našeg stola, jedan od nas je trčao za njim i dovlačio ga da bar pojede neki zalogaj. Ribu smo svarili i pre nego što smo je pojeli ali sve pohvale za uslugu vlasnika taverne. Četvrti put je bio i najstrašniji. Usluga u restoranu zastrašujuća, za svaki dolazak im je trebalo između 5 i 10min. Za ljude sa malom decom ti minuti izgledaju kao sati. Dok su došli, pa doneli meni, pa dok smo naručili, pa je onda počeo pljusak i više nismo imali kud. Decu je dodatno unervozila kiša i bili su kao zveri u kavezu. Istrčavali su izvan tendi, upadali u bare, kisnuli pa se opet vraćali. Na stolice su se popeli i sišli trocifreni broj puta. Hrana ih je malo zaustavila u istraživanju okoline, ali i između zalogaja bi malo prošetali po taverni. Dodatnu nervozu nas velikih su unosili ogromni psi koji su se šetali između stolova. Sve mogu da razumem, ali pse koji su veličine teleta da šetaju po bašti restorana, zure svojim velikim očima u tanjire i mašu dlakavim repovima po stolovima - e to ne mogu da prihvatim. Beži, džibe i marš, nisu razumeli na srpskom, a ostali gosti su nas čudno gledali i bacali hranu tim kerberima. Jeste, izgledali smo kao najgori mrzitelji životinja ali samo smo mi imali decu koju su ti psi mogli da pojedu kao dezert. Avanturu smo završili opet sa zapakovanom hranom.
Možda zvuči da se samo žalim, a ustvari, mi smo se baš lepo proveli. Uživali smo u blagom suncu, lepoj plaži i čistoj vodi. Kopali smo sa decom po pesku, jurili se po plaži i pravili zamkove i tvrđave. Kule smo pravili hiljadu puta dnevno samo da bi princ prešao bagerom preko njih ili ih princeza srušila svojom nogicom. Iskupali smo se za celu plažu, jer je bila hladnija voda i bili smo među retkima koji su hrabro uletali od ranog jutra. Samo onaj hladni nes na plaži je bio dovoljan da se osetimo predivno. Osmeh naše dece, cika i vriska od radosti, nisu se mogli meriti ni sa kakvom srećom na svetu. Iako smo beskonačno puta ponovili i sebi i deci, da nas more više neće videti dok ne postanu punoletni, već sad sanjamo neke daleke plaže. Stigli smo kući pre par sati, još se prva tura veša nije osušila, a već smo poželeli da spakujemo one vlažne kupaće i krenemo na put. Svo četvoro, naravno, pa makar nam patnja trajala i petnaest dana.
Ko nas je pratio ovih dana na satelitskom snimku, primetio je čudno kretanje strelica. Tri strelice bi išle u jednom smeru, a četvrta u suprotnu stranu, onda bi se jedna strelica odvojila pa krenula ka četvrtoj. Pa druga, na kraju i ona prva, i onda bi svi nastavili u smeru četvrte. Jedno deset metara, pa opet sve iz početka. Plaža je bila udaljena od apartmana oko 100m, dva minuta laganog hoda. Nama je put obično trajao oko 10min, i to ako baš žurimo. Svaki kamen bi bio šutnut, svaku bubu smo ispratili kući, zavirilo bi se u svako dvorište, i pomirisano bi bilo svako cveće. Uz obavezne pesme - "eeee neću na plažu" i "eeee neću u vodu", kao i omiljeni hit ovog leta - "eeee mama nosi me". Ne tata. Mama. Mama je vešto izbegavala nošenje, trčala po ulici da joj stignu senku, igrala šuge, tražila da nose nju umesto ona njih... Uz petsto kesa, ležaljki, igračaka za kopanje i naduvane morske flote, mami i tati je još u naručju nedostajao jedan paket od dvanaest ili šesnaest kilograma. Patnja stanovnika male ulice je trajala dok ne stignemo do plaže, a pošto smo redovno bili prvi na istoj - mnogi od njih su bili probuđeni našim "eeee neću..."
Na plaži druga priča. Maminoj princezi smeta pesak na bosim nogicama. Zamislite, lepi se za stopala i bocka. Hoće da ide bosa ali kamenčići žuljaju. A u vodu neće jer je mokra. I kvasi joj prestolonasledničke prstiće. Puna torba igračaka, mišića, šlaufa i raznoraznih plovila je ostala nepokvašena. A i mi smo baš preterali sa tolikim izborom, ja kao mala sam imala samo jedne mišiće i to drečavo roze. E i njih smo poneli. Od osam pari mišića, mamin mali princ je nosio samo jedne sa slonom i kucom. Za šlauf nije hteo ni da čuje, a ni za ostalo. Mamina princeza je puštala visoko C pri pokušaju da joj bilo kakvu gumu stavimo na telo. U nadi da će se voziti a da se ne skvasi, kupili smo i mali čamac koji je ona birala. Sa "libicama", a ni to nije htela iako smo par puta pokušali da ga porinemo. Nismo mnogo navaljivali, i ostala bi da se igra na plaži. Srećom plaža je bila ogromna, red peska, red kamenčića, red šljunka, pa sve mešano, milina jedna. Bilo je kopanja po celi bogovetni dan. Mamin princ bi dan započinjao igrom na pesku uz "bip, bip" - jer tako bager kaže. Ulazio je u vodu, ali samo do kolena i bacao se na talase. Svaki pokušaj da ga uvedemo u malo dublje bi bio propraćen vriskom, stezanjem nosioca za gušu i zarivanjem nokata u vrat. Plaše se deca velike vode, a na Adi su se potpuno drugačije ponašali. Lokalpatriote, pa to ti je. A velika deca, ko deca. Nisu izlazila iz vode, dok neko dete ne pozove da popravimo "bagel" ili dodamo sok, vodu ili neku grickalicu. Talasi su često bili veliki, i uz dečiju redovnu vrisku, dodavali smo našu kad naiđe veliki talas ili nas još veći poklopi.
Što se hrane tiče to je bila posebna priča. Više nikada neću da nosim, kuvam i spremam hranu ja. Odsada samo restoran ili hotelska hrana. Sve što sam spremila, nisu baš prihvatili sa oduševljenjem, mada sebe baš ne smatram lošom kuvaricom. Jedva čekam da se vrate na ručak u vrtiću, pa ako izvoljevaju da ih bar ne slušam. Četiri puta smo sebi dozvolili avanturu zvanu restoran. Prvi put nas je koštalo kamiona sa dva bagera i kineskom barbikom koja gura bebu u kolicima. Beba je trajala pet minuta jer je pala na zemlju i neki ker koji se tuda motao je zgrabio i odneo u nepoznatom pravcu. Večera je prošla odlično, mnogo bolje nego što smo se plašili. Pohvala za mamine anđele, bili su divni, i to nas je, avaj, nateralo da još tri puta ponovimo podvig. Kažem podvig, jer bi nam trebalo dati orden za stoičko izdržavanje ostala tri obroka u ugostiteljskim objektima. Drugi put, ohrabreni lepim ponašanjem naše dece, kročismo u restoran na palačinke - jer su oni to tražili. Donosili su nam jednu po jednu, vrelu, žilavu i sa prelivom od čokolade, palačinku koja nije baš bila onakva kakvom su je oni zamišljali. Posle prvog zalogaja rekli su bljak, i više ih ništa nije moglo zadržati za stolom. Boravak smo završili ubrzo jer je mamina princeza uspela da padne sa stolice na glavu, pravo na stočić i tanjir sa palačinkom. Do sobe sam joj skidala čokoladu iz kose i izvlačila nešto što je trebalo da bude mleveni badem i lešnik. Palačinke su nam srećom zapakovali. Treći put smo išli na ribu i mamin princ je odbijao da sedne za sto. Video je neke drugare kako se igraju i uporno pokušavao da im se priključi. Objašnjavao im je bezuspešno na srpskom kako njegov bager kopa, kako kamion kipuje pesak, ali oni za dve glave viši od njega - potpuno su ga ignorisali. Kako su drugari bili na oko pedesetak metara udaljeni od našeg stola, jedan od nas je trčao za njim i dovlačio ga da bar pojede neki zalogaj. Ribu smo svarili i pre nego što smo je pojeli ali sve pohvale za uslugu vlasnika taverne. Četvrti put je bio i najstrašniji. Usluga u restoranu zastrašujuća, za svaki dolazak im je trebalo između 5 i 10min. Za ljude sa malom decom ti minuti izgledaju kao sati. Dok su došli, pa doneli meni, pa dok smo naručili, pa je onda počeo pljusak i više nismo imali kud. Decu je dodatno unervozila kiša i bili su kao zveri u kavezu. Istrčavali su izvan tendi, upadali u bare, kisnuli pa se opet vraćali. Na stolice su se popeli i sišli trocifreni broj puta. Hrana ih je malo zaustavila u istraživanju okoline, ali i između zalogaja bi malo prošetali po taverni. Dodatnu nervozu nas velikih su unosili ogromni psi koji su se šetali između stolova. Sve mogu da razumem, ali pse koji su veličine teleta da šetaju po bašti restorana, zure svojim velikim očima u tanjire i mašu dlakavim repovima po stolovima - e to ne mogu da prihvatim. Beži, džibe i marš, nisu razumeli na srpskom, a ostali gosti su nas čudno gledali i bacali hranu tim kerberima. Jeste, izgledali smo kao najgori mrzitelji životinja ali samo smo mi imali decu koju su ti psi mogli da pojedu kao dezert. Avanturu smo završili opet sa zapakovanom hranom.
Možda zvuči da se samo žalim, a ustvari, mi smo se baš lepo proveli. Uživali smo u blagom suncu, lepoj plaži i čistoj vodi. Kopali smo sa decom po pesku, jurili se po plaži i pravili zamkove i tvrđave. Kule smo pravili hiljadu puta dnevno samo da bi princ prešao bagerom preko njih ili ih princeza srušila svojom nogicom. Iskupali smo se za celu plažu, jer je bila hladnija voda i bili smo među retkima koji su hrabro uletali od ranog jutra. Samo onaj hladni nes na plaži je bio dovoljan da se osetimo predivno. Osmeh naše dece, cika i vriska od radosti, nisu se mogli meriti ni sa kakvom srećom na svetu. Iako smo beskonačno puta ponovili i sebi i deci, da nas more više neće videti dok ne postanu punoletni, već sad sanjamo neke daleke plaže. Stigli smo kući pre par sati, još se prva tura veša nije osušila, a već smo poželeli da spakujemo one vlažne kupaće i krenemo na put. Svo četvoro, naravno, pa makar nam patnja trajala i petnaest dana.
Нема коментара:
Постави коментар