Sanjali smo more godinama. Nama velikima je ovo bila peta godina bez slane vode i šuma talasa, a deca nisu išla uopšte. Znali smo još u januaru da ćemo ići u septembru, ali gde i kako smo ostavili da odlučimo na leto. Došao je i avgust a mi još uvek nismo smislili ništa. Tek kad smo izvadili pasoše za decu, koja je sama po sebi bila avantura sa čekanjem u redu i slikanjem malih pundravaca, krenuli smo u potragu.
Prva ideja je bila all inclusive u Grčkoj u nekom hotelu sa 3-4*. Naravno kad smo sabrali troškove, oduzeli smo se. Onda je pao izbor na Tursku, isto sve ali avionom. Ne, ne, ne dolazi u obzir. Čekanje na aerodromu dva sata, pa put avionom, pa transport do hotela, pa u povratku sve isto. Znajući moju decu, preselo bi nam još do ulaska u krilaticu i katapultirali bi nas već negde iznad Kaluđerice. Onda smo rešili da idemo u Bugarsku i Zlatni pesak, ali put od oko 2000km tamo i natrag, bi bio previše i za Bilba Baginsa. Vratili smo se na Grčku, i put automobilom, i na ono što ja nikada nisam volela - apartmanski smeštaj.
Moj pojam odmora je hotel - drugi kuva, pere i sprema, a ja uživam. Sama ideja da ja to isto radim onda kada bi trebalo da se odmaram me je užasavala. Ali za više dobro - pristadoh. A onda sebi obećah da ću kad se vratimo staviti tašniče na rame, ostaviti Najdražeg i anđele same i otići na odmor sama, ili bar na vikend. Ali sam sigurna da će to biti jedna kafa od dva sata sa nekom od drugarica za kafenisanje. Za jednu mamu sa punim radnim vremenom i preveliki luksuz...
Pakovanje sam obavljala nedelju dana pred polazak i kao samozvana kraljica spiskova nisam ništa zaboravila - osim onoga što s namerom nisam htela da ponesem. Nismo baš bili paradajz turisti - voće, povrće i meso nisam ni planirala da nosim. Sve ostalo sam ponela, pa bar za prvih nekoliko dana. A osećam da ću pola da vratim u svoj Beli grad.
Planirali smo da krenemo najkasnije do 5, ali nam princeza nije dozvolila da spavamo cele noći. Posle nepunih sat spavanja uz šetnju po sobi i tumbanje po krevetu, ustali smo u 3 i krenuli već u 15 do 4. Do granice nas je pratila magla i sitna kiša. U Makedoniji je već bilo lepše i sa samo jednom pauzom parkirali smo se ispred apartmana posle 8.5h puta. Moram da pohvalim anđele, jer su celo putešestvije bili divni. Do naše granice su spavali, a ostatak puta gledali crtaće i pevali sa nama.
A onda je usledio šok - padala je sitna kiša, oblaci su prekrili nebo kao da će da pada sneg. Bilo je hladno, duvao je i vetar. Ako će ovako da bude svih deset dana, bolje da se odmah vratimo - ostalo je dovoljno sendviča čak do Novog Sada. Soba nije bila spremna, pa smo čekali jos dva sata. Uzalud smo žurili, ipak je nekako trebalo da odspavamo do 5. Kad smo ušli u sobu, nabrzaka smo se presvukli i bukvalno odjurili na plažu. Ma okupaćemo se pa sve da balvani padaju sa neba. Voda je bila hladna, ali bistra, mogla bi da se pije da je neko nije posolio. Plaža kao stvorena za mog malog bageristu i malu kamiondžijku ( ili kako se sad po novom kaže ženski kamiondžija) - pesak, šljunak, kamenčići... Pravi mali raj za celu mašineriju koju smo dovukli preko dve granice. Biće kopanja sve do Kine... Oblaci su se polako povukli i nismo ni primetili kada je plaža sinula u potpunom sjaju. Sunce nam je poželelo dobrodošlicu na naš prvi zajednički odmor sa decom.
Prva ideja je bila all inclusive u Grčkoj u nekom hotelu sa 3-4*. Naravno kad smo sabrali troškove, oduzeli smo se. Onda je pao izbor na Tursku, isto sve ali avionom. Ne, ne, ne dolazi u obzir. Čekanje na aerodromu dva sata, pa put avionom, pa transport do hotela, pa u povratku sve isto. Znajući moju decu, preselo bi nam još do ulaska u krilaticu i katapultirali bi nas već negde iznad Kaluđerice. Onda smo rešili da idemo u Bugarsku i Zlatni pesak, ali put od oko 2000km tamo i natrag, bi bio previše i za Bilba Baginsa. Vratili smo se na Grčku, i put automobilom, i na ono što ja nikada nisam volela - apartmanski smeštaj.
Moj pojam odmora je hotel - drugi kuva, pere i sprema, a ja uživam. Sama ideja da ja to isto radim onda kada bi trebalo da se odmaram me je užasavala. Ali za više dobro - pristadoh. A onda sebi obećah da ću kad se vratimo staviti tašniče na rame, ostaviti Najdražeg i anđele same i otići na odmor sama, ili bar na vikend. Ali sam sigurna da će to biti jedna kafa od dva sata sa nekom od drugarica za kafenisanje. Za jednu mamu sa punim radnim vremenom i preveliki luksuz...
Pakovanje sam obavljala nedelju dana pred polazak i kao samozvana kraljica spiskova nisam ništa zaboravila - osim onoga što s namerom nisam htela da ponesem. Nismo baš bili paradajz turisti - voće, povrće i meso nisam ni planirala da nosim. Sve ostalo sam ponela, pa bar za prvih nekoliko dana. A osećam da ću pola da vratim u svoj Beli grad.
Planirali smo da krenemo najkasnije do 5, ali nam princeza nije dozvolila da spavamo cele noći. Posle nepunih sat spavanja uz šetnju po sobi i tumbanje po krevetu, ustali smo u 3 i krenuli već u 15 do 4. Do granice nas je pratila magla i sitna kiša. U Makedoniji je već bilo lepše i sa samo jednom pauzom parkirali smo se ispred apartmana posle 8.5h puta. Moram da pohvalim anđele, jer su celo putešestvije bili divni. Do naše granice su spavali, a ostatak puta gledali crtaće i pevali sa nama.
A onda je usledio šok - padala je sitna kiša, oblaci su prekrili nebo kao da će da pada sneg. Bilo je hladno, duvao je i vetar. Ako će ovako da bude svih deset dana, bolje da se odmah vratimo - ostalo je dovoljno sendviča čak do Novog Sada. Soba nije bila spremna, pa smo čekali jos dva sata. Uzalud smo žurili, ipak je nekako trebalo da odspavamo do 5. Kad smo ušli u sobu, nabrzaka smo se presvukli i bukvalno odjurili na plažu. Ma okupaćemo se pa sve da balvani padaju sa neba. Voda je bila hladna, ali bistra, mogla bi da se pije da je neko nije posolio. Plaža kao stvorena za mog malog bageristu i malu kamiondžijku ( ili kako se sad po novom kaže ženski kamiondžija) - pesak, šljunak, kamenčići... Pravi mali raj za celu mašineriju koju smo dovukli preko dve granice. Biće kopanja sve do Kine... Oblaci su se polako povukli i nismo ni primetili kada je plaža sinula u potpunom sjaju. Sunce nam je poželelo dobrodošlicu na naš prvi zajednički odmor sa decom.
Нема коментара:
Постави коментар