Da li znate koliko je bilo strašno kada sam shvatila da smo se i suprug i ja razboleli, kada sam za sat vremena spakovala naše troje dece i pozvala svoje roditelje da dodju po njih. Pri tome ne znam da li roditelji imaju dovoljno antitela nakon druge doze vakcine i da li sam, šaljući decu koja su možda prenosioci, svesno ubila svoje roditelje. Ne ljubim niti grlim bilo koga od njh petoro i samo zatvaram vrata i vičem - vozi! A ne znam šta me očekuje i da li ću ih ikada više videti. 10 dana temperature koja ne spada kod kuće uz najjaču terapiju koju je lekar mogao da mi da. Nakon snimka obostrane upale pluća, šalju me na Infektivnu kliniku gde nakon 4.5 sati čekanja dobijam uput za Arenu. I jos petnaest dugih dana tamo. Danas sam izašla.
Veliku zahvalnost dugujem
- Pukovniku dr Bogdanoviću koji je srećom bio dežuran u trenutku kad moji rezultati i stanje nisu obećavali ništa dobro. Što je na vreme reagovao i što sam dobila terapiju i lek koji "diže iz mrtvih". Doktoru koji zna poimence svakog pacijenta i iako je načelnik Arene, obilazi pacijente svaki dan.
- Doktorki Radi koja je svakodnevno pratila moje stanje
- Doktoru Makeviću na svakodnevnim vizitama i uvek lepim rečima
- Svim mladim lekarima - Dr Katarini, dr Aci, dr Ani...
- Svim divnim i požrtvovanim sestrama koje su nas danonoćno pratile i obilazile - Mrvici, Jelenama, Mirama, Anama, Zvezdici, Nensi, Sandri, Nataši, Vuletu, Toši..
- Ženicama iz sobe koje su bile velika pomoć i podrška.
- Svojim rodjacima i prijateljima koji su me bodrili i brinuli za mene svih ovih dana.
- Mojoj voljenoj porodici koja je umirala od brige i Bogu koji me nikad nije napustio.
Zamolila bih sve koji misle da je virus izmišljen, da ne treba da se nose maske i da su vakcine zlo a ne najveće dostignuće čovečanstva, da ne lajkuju i ne komentarišu licemerno moj tekst. Već bih volela da mogu da odu i vide požrtvovanost naših lekara i sestara koji se bore za svakog pacijenta, da vide kako se tridesetogodišnjaci voze u kolicima jer su preslabi da hodaju i dišu. Da čuju kako je strašno kada se neko pored bori za vazduh. I da vide kako je zastrašujuće kada neko umire pred tvojim očima uz sve napore lekara. A u Areni su najlakši slučajevi, ne smem ni da pomislim kako je u drugim bolnicama.
Preživela sam, to je sada jedino važno...
Ostajte mi svi zdravo!
Нема коментара:
Постави коментар